Ђоковић и неопходна жртва „демократског“ јединства

Пише: Никола Јовић

Ђоковић је морао бити жртвован на олтару „демократског“ јединства тоталитарне аустралијске државе не (само) зато што је Србин, него зато што је „опасни антиваксер“ који је претња њиховој националној безбедности а заправо кули од карата лажи коју граде у последње две године и помоћу које легитимизују насиље и безвлашће које спроводе над сопственим грађанима, али и на странцима који улазе у овај дигитални ковид логор од државе.

Екранизација најпознатијег дистопијског романа „1984“ енглеског писца Џорџа Орвела, објављена управо 1984. године, почиње са чувена „два минута мржње“, где се становници замишљене државе Океаније (свака сличност имена са Аустралијом је случајна, или не?) , кроз два минута неопходне дневне дозе пропаганде, виде како хистерично урлају, чупају косу и са дивљачким бесом сикћу на екран који приказује пропаганду усмерену према непријатељима државе и поретка.

И тако док платно приказује чувеног злог „Голдстина“ (Ђоковића?) и државе са којима је Океанија у рату (савременим речником аустралијских власти-оне које имају мале стопе вакцинисаних и нису апсолутно на линији ковид тираније и „неопходних мера“) , „обични људи“ добијају своју насушну дневну дозу мржње (како не би ни помислили да доведу у питање свој положај и начин на који се опходе према њима) а власти задовољно трљају руке јер су успеле да одрже већину популације у уверењу да постоји спољна претња и њене унутрашње испоставе против којих се они боре и тиме оправдавају све што чине (или не чине) својим поданицима.
Иста је ситуација са аустралијском државом у последње две године. Игром судбине, држава која је и почела своје историјско трајање као затвор и легло тираније и неправде, место прогона свих неподобних и оних који неће да се повинују (јуче Абориџина, данас „антиваксера“), постала је најригорозније место на свету за све оне који се макар мало противе тиранији безумља и убијања људи на стотину различитих начина (индиректно физички, а још више од тога психички) у име „заштите живота“ од смртноносног вируса који све више у сваком смислу наликује обичном сезонском грипу. У складу са тим, да би оправдали бесмислено дуго закључавање својих грађана, бесмислено оштре мере, бесмислено бруталну кампању принудне вакцинације и остракизовања свих противника исте, морају имати јаку психолошко-пропагандну основу и оправдање за форсирање таквог институционалног безумља.

И налазе је у принудном стварању „националног јединства“ посредством непрестане пропаганде водећих медија, хистеричних упозорења „струке“ и комбинације застрашивања и охрабривања коју користе политичари на власти.
Зато је Ђоковић опасан, не зато што је Србин или зато што је невакцинисан сам по себи, већ зато што крши шаблон и образац који су аустралијске власти успоставиле и који им је неопходан за (бесконачно, рекло би се) продужавање терора над сопственим становништвом, зарад стицања веће политичке моћи, контроле, новца и утицаја. И зато користе његов случај, поред бесомучног обрачуна са њим и као пример другима како ће проћи те као средство за продужавање своје пропаганде. То се види по изјавама њихових званичника у којима тужно-патетично говоре како не могу дозволити да све што су до сад урадили падне у воду због Ђоковића као „опасног преседана“ и да не могу дозволити да њихова жртва (тј. жртва житеља Аустралије, они нису страдали уопште, напротив) буде узалудна, што ће рећи да се овај случај користи као оправдавање свега што је било, што јесте и што ће бити у будућности по питању антиковид мера аустралијске власти. Стога није неочекивано да у будућности искористе овај случај за оправдавање неког наредног и даљег безумља под изговором борбе против вируса. А то што је Ђоковић Србин, само је разлог више и ту није реч ни о каквој пропаганди јер смо на тај вид опхођења „првог света“ тј. арогантних (махом англосаксонских) елита према нама већ навикли и били бисмо изненађени да се поступа другачије. Јер ако тако мисле о светском тениском броју један и једном од најбољих (ако не и најбољем) тенисеру свих времена, јасно је шта мисле о „обичном Србину“ и о Србији уопштено.
Можете ли се сетити једног примера из историје да је страна која је нешто забрањивала, цензурисала, тиранисала људе, ограничавала им елементарне људске слободе, укидала сва права под овим или оним изговором, на крају завршила на „правој страни историје“ и да је о њој остао добар вредносни суд и слика у будућим генерацијама? Ни ја.
Исто ће тако бити и са актуелним „ратом против ковида“ који је обичан еуфемизам и параван за даљу борбу против „обичног човека“, доњих и средњих слојева против хипербогатих власника корпорација, фармацеутске индустрије (фармакомафије) и „клуба Давос“ те свих оних за које знамо да немају никакве политичке функције али итекако доносе и утичу на политичке одлуке и процесе. Историја ће судити о дискриминацији Ђоковића исто као и о дискриминацији Џесија Овенса својевремено. Џеси (поред тога што је признао да је био боље третиран у Берлину него у Вашингтону) је развејао све илузије „слободног и демократског света“ (те британске елите, гле чуда) о нацистичком режиму у Немачкој (али и о расном питању на цивилизованом Западу) а Ђоковић је оголио до краја фасаду демократије и људских права иза државе која се зове Аусталија а која је, како смо нагласили раније, обичан дигитални ковид концентрациони логор.
Џеси и Ђоковић се генерално могу узети као пример лошег третмана и дискриминације од стране „цивилизованог Запада“, некада због боје коже а данас због вакциналног статуса. У суштини као парадигма мишљења које је сматрано за легитимно и „ништа спорно“ али их је време демантовало. Постоји доста књига и радова о томе да за „демократије“ мора увек постојати спољашња и унутрашња претња, махом имагинарна, како би се становништво држало у строју а владајуће елите несметано „радиле свој посао“. Спољашња претења за земље Запада је као што знамо у последњих 200-300 ако не и више година Русија и још неке „бабарога државе“ а данас су те домаће парије (неподобни) управо „антиваксери“ којих има у забрињавајуће великом броју у свакој од поменутих држава и који се систематски дехуманизују и обезличавају са сваког нивоа.
И за крај, све што се дешава није зато (или макар није само зато) што је Новак Србин, јер има и других случајева из новије историје (попут Асанжа који није Србин) који пролазе кроз сито и решето због противљења одређеним устаљеним наративима и неспорним „истинама“ западних господара истине и лажи. Јер се све прашта и све је дозвољено сем непослушности њиховој истини (пропаганди). Осетљивост на читав случај, дакле, не долази (само) одатле што је Новак Србин, него је то додатни разлог за подршку и дивљење. Ђоковић је пример шта чека све нас остале ако се на време не спречи даље форсирање „ковидкратије“ и борбе против елементарних права и слобода под призмом борбе против вируса. Тако, бранећи Ђоковића данас, ми бранимо принцип и сами себе данас и за будућност, која ће бити светла или тамна у зависности од нашег (не)деловања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: