Што треба да лежи у темељу Темељног уговора?

Пише: Ранко Рајковић

Црна Гора је Темељни уговор с Ватиканом потписала 2011. године. Темељни уговор с Исламском заједницом потписала је 2012. године. Послије тога пуних 10 година одуговлачи  са потписивањем Темељног уговора са СПЦ иако је православног живља у Црној Гори по званичним подацима 72%. Припадника Исламске вјероисповијести је 16%, Католичке 3,5% , Декларисаних атеиста 1,2%…Очигледно да расподјела вјероисповијести на терену и у животу није одговарала моделу Мултиконфесионалности и Мултикултуралности Црне Горе каквим су га  замислили Шеф  државе и његова ДПС идеологија.  Стога је прије двије године Шеф партије и државе, под паском борбе за идентитет, на бруталан начин покушао преструктуирати Црногорску мултикофесионалност потписујући закон о слободи вјероисповијести. На исти начин као што је престуктурирао све црногорске ресурсе и друштвену својину, покушао је преструктурирати и Црквену имовину. Суштински покретач закона којим се прекњижавања власништво над светињама је незајажљивост и похлепа домаћих и такозваних “страних инвеститора”. СПЦ је са својом великом имовином представљала  кост у грлу црногорском еурском милијардеру и његовим партнерима. Не пристајући на продају светиња Црква је Шефу режима „отјерала инвеститоре“.

На последњу неприватизовану, читај неопљачкану имовину, у Црној Гори, Шеф режима се обрушио својим законом. Народ му се супротставио. Шеф режима је вјерујући народ назвао „Лудачким покретом“. Народ је Шефу режима у тихом литијском ходу одговорио „Не дамо светиње“. И народ није дао светиње. Ако су преци бранили и одбранили светиње од најезде Османлија зашто их потомци не би бранили  од  прорежимске инвазије новца са егзотичних острва.

Борба за светиње није завршена.

Док год потписивање Темељног уговора са СПЦ виси у ваздуху светиње ће остати незаштићене пред апетитом домаћег и страног  капитала и идеологије која се користи за промовисање тог капитала. Док год слуге Шефа режима буду клицале „Потписивање Темељног уговора је велеиздаја“; „Вратићемо закон о преструктурирању светиња“, Православље и тековине Православља у Црној Гори биће угрожене.

Угроженост светиња не треба мијешати са угроженошћу права на слободу вјере на чему Шеф режима и његови коалициони партнери демагошки инсистирају. Сви су позвани да вјеру исповиједају слободно и по избору било у Православној цркви, било у Католичкој цркви, било у Џамији, било у Синагоги, било у партијским штабовима под сликом Вође, било на берзама новца уз акције, обавезнице, депозите, фондове, трустове…

Нимало не потцењујем ни друге мотиве о исповиједању вјере који се исказују у нашем дубоко поларизованом друштву. Напротив. Сматрам да се мора водити рачуна и о личним доживљајима вјерујућих људи, односно грађана Црне Горе, без обзира на њихову евентуалну партијску и идеолошку припадност. Нијесмо ни прво ни последње друштво које се по питању организације и институционализације вјере и црквених канона међусобно сукобљава и доживљава расколе. Историја учи да су и расколници одиграли корисну улогу у Црквеној историји. Међутим сви вјерници у Црној Гори, по ком год их принципу дијелили, дужни су да се помире са чињеницом да су и цркве и џамије и синагоге превасходно Божије куће, да су стваране вјековима и вјековима и да се као такве издижу како изнад пролазног људског живота, тако и изнад евентуалног незадовољства понашањем и опхођењем  свештенства које у њима службу служи. Не постоји закон којим се поправљају светиње. Светиње морају остати светиње. Своје светиње сачуваћемо вјером у Бога. Та порука мора се налазити у темељу сваког Темељног уговора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: