Срећни људи

Никада се нисам толико обрадовао магли, која се полако спуштала на Цетиње , као тог суботњег јутра. Тротоари су били прекривени ледом и снијегом, а код нас – у никшићком крају се каже да „магла једе снијег и лед“.

Док опрезним кораком ходам улицом која од аутобуске станице води ка центру града, срећем човјека који је по занимању шофер и неколико пута је мене и ђаке богословије возио на једнодневне екскурзије у којима смо обилазили приморске манастире. Више пута ми је при нашим ранијим сусретима говорио да су му та путовања пуно значила. Неке манастире је тек тада први пут видио, упознао се са монаштвом и православном духовношћу. Примијећујем да је овог јутра баш необично веселог расположења. Каже ми да је то због синоћње скупштине и одлуке да падне влада, која је „по свим шавовима дијелила Црну Гору“.

Сада више не треба бринути, јер ће засигурно доћи боље вријеме “ и за вас и за нас“. На моје питање који смо то ми а који они, зачуђено ми одговара: „Па, сјећаш ли се да си ми онај пут рекао да се изјашњаваш као Србин“? Даље ми говори да то њему ни најмање не смета, јер ће Црна Гора од сада бити држава свих нас, без обзира на вјеру и нацију. Након што смо се поздравили, веома брзо је нашао новог саговорника на тему пада владе и несумњиво бољих дана који нам слиједе. У пекари, у коју обично свраћам, затичем за столом једног господина у педесетим годинама.

Чим ме је угледао, окренуо се према продавачици и гласно прокоментарисао: „Многима ће у Црној Гори од синоћ бити криви дио. Превише су дизали главу претходних годину дана“. На основу погледа зачуђене жене, схватио сам да се, до мог уласка у пекару, њихова конверзација тога јутра састојала искључиво из његовог тражења бурека са сиром и њеног одговора у којем га је упознала са цијеном истог. На излазу из градске пијаце срећем двије старије госпође. Једна од њих, попут старих бака из времена мог дјетињства, носи на глави црну мараму, док је друга модерније обучена, са плетеном капом која прекрива косу офарбану у плаво. И једна и друга овога јутра, свака на свој начин, изгледају достојанствено и лијепо, док изражавају нескривену радост због одлука синоћње скупштине. Испред банке стоје два момка у раним тридесетим годинама.

И они разговарају гласно о дневнополитичким темама. Тек тада сам примијетио да су баш сви људи које сам тог јутра срео у граду били срећни и ведрог расположења. Такође, по ко зна који пут у животу сам се увјерио у то да расположење утиче на перцепцију стварности. Наиме, ја сам према тој влади од изгласавања па све до њеног пада имао прилично неутралан и равнодушан став. Тако сам се и тог јутра пробудио са неутралним расположењем. Међутим, оно што су у мојој перцепцији стварности били снијег, лед и магла, за необично срећне људе које сам тог јутра сусретао, биле су то тек зимске чаролије, које су само доприносиле љепоти града.

Не знам због чега, али у остатку тога дана никако нисам успијевао да избацим из главе стихове једне пјесме групе Рибља Чорба. У њима Бора Ђорђевић на саркастичан начин констатује чињеницу да се на телевизији непрестано смјењују серије које су већ небројено пута приказане. А ти стихови гласе: „Бољи живот, Срећни људи, зато и ти сретан буди“…