СС јединица- Курт Валдхајм
1 min read
На данашњи дан, 15. фебруара 1988. године предсједник Аустрије Курт Валдхајм оптужен да је, као припадник СС јединица у Другом свјетском рату, одговоран за ратне злочине почињене у Босни и Грчкој, одбио је да поднесе оставку.
Курт Валдхајм је био аустријски политичар и дипломата, четврти генерални секретар Уједињених Нација.
Његов избор за предсједника Аустрије 1986. године био је засијењен открићима да је припадао јединици Хитлеровог Вермахта која је починила ратне злочине над српским цивилима током Другог свјетског рата. Курт Валдхајм је рођен у Бечу, 1918. године, када је Први свјетски рат већ завршен, а Аустро-Угарска монархија се већ распала. У Бечу је завршио Дипломатско конзуларну академију 1944. године. Био је доктор правних наука и у дипломатској служби у Министарству спољних послова од 1945. године. Члан је аустријских делегација на међународним преговорима у Паризу, Лондону и Москви. Послије је био посланик у парламенту, а затим амбасадор Аустрије у Канади. Касније и министар спољњих послова Аустрије. Био је четврти генерални секретар УН од 1972. године до 1981. године и на тој функцији провео је два мандата. Надгледао је пружање помоћи Бангладешу, Никарагви и Гватемали и мировне мисије на Кипру, Блиском истоку, у Анголи и Гвинеји. Након што је одбио трећи мандат вратио се у Аустрију и кандидовао се за предсједника. Био је девети предсједник Аустрије од 1986. године до 1992. године.
Током предизборне кампање за предсједника Аустрије у јавност је избила његова нацистичка прошлост. Сазнало се да је лагао о природи своје војне службе и чланства у Нацистичкој партији. Валдхајм је за вријеме Другог свјетског рата био официр Вермахта на различитим фронтовима. Југословенска државна комисија га је прогласила за ратног злочинца, на основу југословенског досијеа од 1947. године, па је Валдхајм је увршћен на листу ратних злочинаца УН. Према овом досијеу, Валдхајм је као обавештајни официр био члан штаба генерала Александра Лера, команданта Хитлерове армије која је покривала југоисток Европе, група “Е”. Курт Валдхајм је учествовао у борбама на Козари у љето 1942. године, када је око 68.000 српских цивила отјерано у хрватски концентрациони логор Јасеновац. Курта Валдахјма је због заслуга у бици на Козари одликовао хрватски поглавник Анте Павелић 1942. године. Исто тако у Црној Гори почетком маја 1942. године у зони Пљеваља, Валдхајм је такође имао значајну улогу против српског и јеврејског становништва. Тек после избијања афере о његовој мрачној нацистичкој прошлости Валдхајм је на све начине покушавао да докаже да је био само војник и да није одговоран за ратне злочине над српским цивилима. Занимљиво, у вези случаја Валдхајм, је то што је предсједник СФРЈ, Јосип Броз, одликовао Курта Валдхајма 1977. године.
Случај Валдхајм је једна од највећих енигми XX вијека. Иако је његово име било на листи ратних злочинаца УН и мада су за његову ратну прошлост знали СССР, САД, Британија и Југославија, оснивачи УН, он је ипак у два мандата био цијењени генерални секретар свјетске организације. Познати јеврејски центар “Симон Визентал” који се деценијама бавио ловом на нацисте, послије Другог свјетског рата, писао је својевремено да су имали скоро све доказе против Валдхајма, али да су дипломате социјалистичке Југославије помагале у скривању прошлости ратног злочинца Курта Валдхајма. Курт Валдхајм је и поред свега био изабран за предсједника Аустрије, али и дипломатски изолован током цијелог свог предсједничког мандата 1986-92. године.
Миомир Ђуришић, Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Случај Валдхајм је једна од највећих енигми XX вијека.
Uz duzno postovanje nije sigurno vise!!!!!!!!!!!!!!!
Под режимом генерала Франка, Ескрива де Балагер је основао Опус Деи. Као Франков директор савести, он се обавезао да ће изабрати и обучити елите диктатуре кроз своју организацију док не контролишу већи део власти. Касније се настанио у Риму и радио на ширењу своје моћи у Латинској Америци. Опус Деи је ангажован у гигантском обнављању контроле над латиноамеричким свештеницима који су криви за дељење марксистичке анализе и противљење католичким диктатурама.
Званично, Опус Деи је само међународно католичко удружење. Његова делатност би била ограничена на духовно саветовање његових 79.303 следбеника (тј. 1.506 свештеника, 352 богослова и 77.445 мирјана). Одабрала је чланове из латиноамеричке и европске Готе. Међу њима су шефови мултинационалних корпорација, новински и финансијски магнати, шефови држава и влада. Од свих захтева строгу дисциплину и потпуну послушност. Чак и ако се претвара да игнорише своје „личне“ политичке активности, удружење га може искористити да народу наметне своје вредности.
Ову секту је 2. октобра 1928. године основао млади шпански свештеник скромног порекла, отац Ескрива. На следбеницима је било да постигну светост учествујући у успостављању теократског режима чији је пророк Ескрива. Грађански рат им се чинио као неочекивана прилика да изграде католичку државу из снова. Отац Ескрива је постао директор савести генерала Франка. Заједно су рехабилитовали стари принцип „Цујус регио, ејус религио“ (чија држава, чија вера)
Опус Деи се бавио одабиром и обуком диктатурских елита све док нису контролисали већину моћи. Тако је 1970-их влада адмирала Карера Бланка описана као „једнобојна”: од деветнаест министара, дванаест су били Опусијанци. Иако није вршио директну одговорност у режиму, „падре“ није престајао да саветује генералисимуса. Он је био тај који је предложио поновно успостављање монархије по божанском праву, чиме је Франко проглашен доживотним регентом.
Отац Ескрива је размишљао да се прогласи регентом ако каудило умре. Стога је 1968. постао маркиз од Пералте под титулом бискупа Ескрива де Балагера. Овај план је, међутим, измењен пошто је Франко следеће године именовао принца Хуана Карлоса И од Бурбона за свог наследника. Све у свему, бискуп де Балагер је имао друге амбиције. Од краја Другог светског рата налазио се у Риму и радио на ширењу своје моћи у Латинској Америци. Ораторијуми Опус Дие били су постављени у шпанским амбасадама, што је олакшавало његове контакте са локалним елитама. Своје духовне савете давао је свима који желе да се боре против комунизма и да ојачају католичку веру у својој земљи. 1974. пожурио је у Сантјаго де Чиле да одржи церемонију захвалности са тројицом својих „духовних синова“, генералом ПНа крају своје владавине, совјетски диктатор Јосиф Стаљин желео је да успостави дипломатске односе са Светом столицом, упркос свим идеолошким разликама. То показују до сада непознати документи о тајним преговорима које је један италијански истраживач представио историчарима у Ватикану, наводи Катпрес.
Заједно са предлогом да се отвори совјетска амбасада при Светој столици, очигледно се радило о могућем папином посредовању између сукобљених страна у Хладном рату.
Према писању италијанског онлајн портала „Ватицан Инсидер“, историчар Матео Луиђи Наполитано представио је до сада непознато поглавље Стаљинових тајних контаката са Светом столицом од фебруара 1952. до диктаторове смрти у марту 1953. године.
тајни разговори
Контакти су се одвијали у највећој тајности у кући Маркезеа Фалконеа Луцифера, који је био министар Краљевског дома Савоја до краја италијанске монархије 1946. године. Италијански комунистички историчар и касније сенатор Амброђо Донини деловао је за совјетску страну, за Свету столицу језуита Ђакомо Мартегани, главни уредник часописа „Цивилта Цаттолица“, приступ папи Пију КСИИ. (1939-58) имао.
Током разговора у Луциферовој кући 13. фебруара 1952. Донини је обавестио саговорнике о предлогу Москве да се отвори амбасада. „Света столица је примила представника из САД. Зашто никада нисте помислили да дате сличан предлог СССР-у?“ Језуита отац Мартегани је у почетку одговорио да би то свакако био веома важан корак, али се не би могла „ставити кола испред коња“.
Именовање московског представника при Светој столици могло би доћи на крају дугог
процеса разјашњења, а не на почетку. Дипломатски представници би се постављали када се односи развијају у складу са тим, „а не када се односи покваре“.иночеом, адмиралом Мерином и генералом Лијем.
Дипломатија између тоталитаризма и демократије.
Света столица, Француска и идеја
европског биланса 1939-1945*
Аутор Улрих Реуш
У протоколарном, али и политичком смислу, Света столица заузима посебан положај у међународним односима. Тако је објављено убрзо након тога
На крају Другог светског рата у Европи амерички отправник послова
при Светој столици, не без поноса Вашингтону, поглавари
Мисије при Светој Столици су доследно изузетне личности својих нација, као што је случај са Жаком Маритеном, новим
именован за амбасадора Француске.1
Чак је и ово једноставно запажање у супротности са широко распрострањеном тврдњом да Ватикан има »квантитет
занемарљив« у међународној политици Другог светског рата
сеи.2 Као интимни познавалац римске курије и добро обавештен савременик, у први план је дошао познати црквени историчар Хуберт Једин.
сасвим другачији резултат, који одражава и опште историјско искуство
као и сопствени утисци из времена његовог ватиканског изгнанства
рата: »Амбасада Ватикана, није толико оптерећена дневном политиком као друге велике амбасаде, (нуди) политички
Предајте шансу […] да направите заиста велику политику, ако не онда барем
припремити. Ватикан са својим односима широм света и својим
велика традиција је добра основа за то.«3
Свесни све веће важности Свете столице пре
Почетком, али и током рата – нпр. као терен за могуће
Осећај мира – да ли су државе прошириле односе са Ватиканом или
отворио пут таквим односима на првом месту.4
По суду савременика
светско повећање угледа Свете столице је неодвојиво зависило и
узрочно са политиком и личношћу Пија 12 заједно. Дипломатски обучен и државнички понтифик оличен
црква чији је морални ауторитет пркосио тоталитаризму и чији
корпоративна доследност одржавала је живом мисао о старој Европи.
Сходно томе, дипломатске мисије при Светој столици нису биле препуштене искључиво професионалним дипломатама, већ су често биле поверене траженим представницима националних елита. Британија је завршила
припадник високе аристократије, изасланик (касније сер) Д’Арси
Озборн, пријатељ краљевске породице.5 Унитед
Државе распоређене 1940. са бившим председником УС Стеел-а и
Рузвелтов повереник Мајрон Ц. Тејлор, истакнути представник естаблишмента источне обале, који је и сам некада био могући кандидат
демократе су биле у преговорима за председника.6
То су доказали и Немачко царство и Краљевина Италија
Ватицан Хигх Респецт. Углавном су се населили на добро поштованим
племенити чланови старих званичника представљали су и сигнализирали –
или боље симулирани – тако, такорећи, одвојен од режима
континуитет у њиховим односима са Светом столицом. Када је 1943. фашистичка Италија изгубила свог министра спољних послова, Мусолинијевог зета
Гроф Галеацо Циано, а Трећи Рајх претходни државни секретар
Министарства иностраних послова, Ернст Барон фон Вајцзекер, 7
шиљати
све је упућивало на надоградњу односа, али нови су их имали
Амбасадор је до тада водио дипломатију диктатора; да обоје
сматрани отвореним или тајним дисидентима званичне дипломатије или
су сада сматрани таквима учинили су Ревиремент још посебнијим
жалба. Део дипломатије зараћених страна према Ватикану
не само то, већ – још више – преко кога се може приступити Светој столици
био заступљен.
Француска није била изузетак, напротив. Са дипломатом………………… itd ………….