Кнегиња Љубица Обреновић

Пише: Трипо Д. Спахић, историчар

Ко је српска владарка која је, према историјским казивањима, за појасом у младости носила два пиштоља? Наиме, из времена Другог српског устанка, приликом битке на Љубићу, остало је уписано да се устаницима који су кренули у повлачење обратила ријечима „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!“ што је охрабрило војску, која је кренула у напад и побиједила.

Сретење Господње 15. фебруара, односно 2. фебруара по старом календару један је од најбитнијих празника у културном, историјском, али и политичком животу наше отаџбине. Сретење је, поред тога што је вјерски празник, и Дан државности и уставности Србије. Овај празник установљен је у спомен на два веома значајна догађаја из наше новије историје: на спомен подизања Првог српског устанка 1804. године у Орашцу и на доношење првог српског Устава 1835. године. Ова прича ће нас одвести ка кнегињи Љубици – супрузи Милоша Обреновића која је била једна од завјереника кнез Милетине буне која је довела до Сретењског устава.

Кнез Милош се женио само једном. Са своје 24, за супругу је узео осам година млађу Љубицу Вукомановић. За нешто мање од четири деценије Љубица и Милош добили су осморо деце – четири дјечака и четири дјевојчице – Петра, Петрију, Јелисавету (Савку), Габријелу, Марију, Милана, Михаила и Теодора.

Четворо дјеце је умрло у дјетињству, а Милан у раној младости. Петрија и Јелисавета су се удале и имале своје породице, а Михаило Обреновић, који је на крају и наслиједио престо, имао је само ванбрачног сина. Након убиства кнеза Михаила та грана династије потпуно је прекинута.

Њихови савременици свједочили су да кнез Милош и кнегиња Љубица нису живјели у међусобној хармонији. Ово се није јавно приказивало, јер је кнегиња била мудра жена и своје незадовољство је успјешно прикривала. Њено незадовољство било је вишеструко, али се првенствено испољавало због кнежевих невјерстава, а затим и око дјеце и политике. Брачни односи до појаве прве познате кнежеве љубавнице – Петрије нису били нарочито поремећени, али од тада крећу на најнижој могучој тачки. Дјеца и политичке потребе су заправо и одржали формално – владалачки брак Обреновића.

Вук Стефановић Караџић уочио је лоше стране Обреновићеве владавине, па му је у писму од 1832. године скренуо пажњу:

„Ваша светлости, добро знате, да од Ваше супруге нико није незадовољнији с Вама и с Вашим владањем”.

Незадовољство се у кнегињи таложило током двије деценије кнежеве владавине да би тек тада избило на површину. Уставобранитељска опозиција је почела да се формира стицањем аутономије.

Њен циљ је био да се ограничи кнежева владавина и да Србија постане уставна држава. Незадовољна Милошем, као супругом и кнезом, кнегиња је пришла опозицији. Кнегиња, престолонаследник Милан обреновић и Јеврем Обреновић пружили су опозицији снажну подршку. Код кнегиње је опозиција смишљено подгријевала наду, да ће на овај начин кнез да јој поклони више пажње. С друге стране, подршка кнегиње Љубице опозицији против кнеза Милоша имала је очекивано дејство.

Највечи број чиновника који су се дотле колебали приступили су завјереницима. У љето 1834. године – кнез и кнегиња су гостовали у Сокобањи. Тада је престолонаследник Милан Обреновић у Јагодини крстио кћи Аврама Петронијевића, књажевског представника. Стојан Симић је друга значајна личност у уставобранитељском покрету. Када је добио сина, на крштење је позвао кнежевића Михаила и књегињу Љубица. Оба ова кумства нису била без политичког значаја. Крштење је требало да се обави у јануару 1935. године у дому браће Симић. Били су позвани најистакнутији опозиционари ради договора о подизању буне. То је био један од главних разлога зашто кнез Милош није позван да крсти дијете, већ кнегиња. На том догађају до танчина је испланирана буна у савременој историји позната под називом “кнез Милетина буна”. Како је испланирана она је још боље и изведена.

Овим догађајем владавина кнеза Милоша је уздрмана толико да је замало збачен са власти. Кнез се у последњем тренутку тргао и пристао на преговоре са уставобранитељима. Последица свега овога било је доношење „Сретењског устава” 2. фебруара (по старом календару) односно 15. фебруара (по новом) 1835. године. Кнегиња Љубица не само да није одала тајну кнезу о спремању побуне, већ се пред њим правдала да о томе ништа није знала. Кнегиња Љубица, као опозиционар, није имала намјеру да руши кнеза Милоша, већ да ограничи његову владавину. Она је знала да њен син Милан због болести није у стању да влада као отац, па стога није жељела кнежев пад. Кад је било очигледно да кнез мора да абдицира покушала је да га спаси код руског конзула Вашченка.

Била је прва српска кнегиња модерног доба. То је предодредило цијели њен живот који није био нимало лак, али није био ни незанимљив. Свом мужу никада није опростила убиство кума Карађорђа, а лично је његовала односе са Карађорђевићима. Посебно је са кумом Јеленом остала у добрим односима.

Милош Обреновић је 1839. године отишао у изгнанство, а на његово мјесто дошао је њихов најстарији син Милан који је након 25-одневне владавине, преминуо. Наслиједио га је млађи брат Михаило који је владао у два мандата.

Кнегиња Љубица отишла је у изгнанство, тадашње Аустријско царство. После Милошевог одласка из Србије, промијенила је став, активно радећи на његовом повратку, али без већег успјеха, а последње дане свога живота провела је у кајању због тога што је 1819. године убила Петрију Пљакић, младу љубавницу свог мужа.

Љубица Обреновић умрла је 26. маја 1843. године у 58. години, а сахрањена је у манастиру Крушодел, на Фрушкој гори.

Извор: Портал Круг

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: