Култура која је паралелно бомбардовала Србију и Црну Гору и снимала „Спасавање редова Рајана“
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Иако у ове дане године обично читам „Велики пост“ оца Александра Шмемана, ове године сам се опредијелио за његове „Основе руске културе“.
Трагични расцјепи у (све)руском бићу који данас, на жалост, ни први, а можда ни посљедњи пут показује своје крваве стране, општа русофобија која савршено тачно осликава лажност премисе да „није проблем народ ни култура већ руководство“ – све то ме враћа једном прочитаној књизи оца Александра да јој се опет вратим.
Јер култура која је паралелно бомбардовала Србију и Црну Гору и снимала „Спасавање редова Рајана“ тешко и да може схвати свеобухватност са којом се она руска хрве са проблемом зла, страдања и гријеха већ хиљаду година. Ми данас заброавимо да и Пушкин и Достојевски и Гогољ и Булгаков стоје дубоко у једном току коме припадају стари хроничари пустиња, старци и њихово искуство непосредног додира са злом и борбе са гријехом у себи и у свијету.
Изнад готових рјешења, изнад јефтиних осјећања, руска култура се бори за очишћење себе и другога. И када је највише дошло до додира са прелесним Западом, она је имала снаге да пушкиновски јечи молитву Светог Јефрема Сирина: „Оци пустиники…“
Желите да се дотакнете убогог, од свијета презреног а величанственог човјека? Оно што смо позвани да чинимо у Великом посту.
Данас онда немате бољег ничег од Достојевског или Љескога.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„…руска култура се бори за очишћење себе и другога…“, пише о.Ђого.
Ово је далеко од реалности. Како да се боре за очишћење другога, кад се не боре ни за очишћење себе? Шта је очишћено? Скоро све наслеђено из бољшевичке совјетије, структуре власти, јавни споменици, називи и симболи, понашање власти, укључујући судску према народу и према човеку, па чак и водеће место у свету по броју абортуса, све је у животу и функционише. Последњих четврт века уз додатак мафије, конзумеризма (како тајкуна тако и простог народа), снобизма, турбо-културе, шунда, па чак и прожимајућег милитаризма унутар лаоса православне цркве, … али: одустајање од својих историјских вредности, као здравства и образовања, некад најбољих на свету, аутентичне литературе, филма и телевизије, некада без премца сада одурна копија Запада.
Уз велико уважавање ангажмана и богословствовања о.Дарка, изгледа да он о Русији данас гаји идеалистичке представе из литературе и прошлих времена. Исто као наши људи, који савремену Русију нису ни видели, па ни при краткотрајним ходочашћима манастирима и црквама, или наши клирици код посета колегама, који не стигну или не желе да виде ништа од реалног живота већине Руса око себе. Па пројектују своја искуства са светињама, верницима и духовништвом на цео народ и државу, у некој врсти инфантилног оптимизма без додира са реалношћу. Руси су и даље великодушни народ, најшире душе, најбољи према другима, али лоши према себи. Са доминантним обележјима комунизма у битним порама јавног живота. А култура поточић са мање воде него у времена најтврђе совјетије.
Ако се за тебе руска култура своди на политику коју према руском народу у РФ воде „другоросијани“, углавном неруски и безбожни олигарси и либерали, продужена рука богомрзног Запада промотери и увозници нововавлонског глобализма и сваке лихварске, содомске и мафијашке неподопштине, утолико горе по вјеродостојност твојих злобних исказа. Са тобом разговора нема.
Ваше познавање света се изгледа своди на ону „Што је баби мило…“
И мени су Руси мили, али они прави, не неки замишљени у вашим мислима.
Коментар Роберта де Лапуентеа.
Добро је што имамо тако уравнотежене и чињеничне масовне медије. Иначе бисмо вероватно пропустили пун обим злогласног руског напада на Украјину. Руси, док читамо, видимо и слушамо, траже наш Запад, наше вредности и просперитет – да, наш слободан, уравнотежен, далековид начин живота. Да је реч само о Украјинцима или само о сировинама: о томе би се још могло говорити. Али уопште се не ради о томе; Украјина је Европа – и Европа: то смо ми! Дакле, сада смо сви Украјинци. Прави органски Украјинци заиста желе да усвоје наш начин живота. И пошто Путин не пристаје, индиректно каже директно: Не свиђа ми се твој стил.
Како да му се то не свиђа? Ми смо богати, поштени смо, праведни смо. Ми вршимо редистрибуцију, стварамо додатну вредност, дистрибуирамо додатну вредност, транспарентни смо, поштени и разборити. За то смо створили институције чврстог карактера и беспрекорног економског система. Шта би требало да није у реду са начином живота у Давосу, бриселским начином живота, начином на који поступају ЕЦБ, НАТО или УН?
Наш начин да тежимо: млади светски лидери
Наш начин живота, односно: заклињање у корумпирану поштанску и фасадну демократију и дискредитовање свакога ко покуша да укине овај поредак. У међувремену, Уједињене нације, где се састаје Запад, постале су прилично конзервативно јавно-приватно партнерство, корпорације плаћају трошкове и дају тон, а чак су обезбедиле и право да одређују смернице УН. Наш начин живота подразумева и праћење међународне медијске мреже која истиче своју невероватну независност и слободу указујући на одвратне државне емитере других. Ефекти окретних врата и преклапања између политике и медија, медија и бизниса, бизниса и медија и између свих њих заједно и обрнуто: једноставно морате да завидите нашем савоир-вивре!
Други западни начин живота: Светски економски форум, прави светски парламент – у коме се смернице доносе, извршавају и намећу националним владама на веома једноставан начин, без вагања интереса и без досадних основних демократских вредности. Коме би другом пало на памет да се непрестано слави као слободан део света, као светска демократија, док феудализам бесни иза кулиса – искључујући, наравно, такву руљу као што смо ти и ја?
Фондације регулишу светске послове, показују пут, прецизирају како би свет сутрашњице могао не само да изгледа, не, како мора да изгледа. Младе глобалне лидере они промовишу и изазивају, постављају на врх својих народа како би тамо радили на начин који светска влада са швајцарских планина предвиђа, како предвиђа систем фондација вредан више милијарди долара. Најбоље тек предстоји: Овакве кратке домете о нашим лепим западним вредностима, о Давосу, Г8 или Гејтс фондацији, класификоване су саме по себи као теорије завере. Иако нема доказа да је казивање чињеница завера, завера је заправо у игри само у стварању чињеница какве теже легије младих и старих глобалних штребера
Наш начин узимања: монополисти
А нисмо ни причали о нашем начину живота када је у питању пословање. Како варамо куће на берзи, поскупљујемо намирнице на берзама, како спекулишемо о нашим главама и умовима, чак и састављамо срања у блокове акција. Било која од нас рибица која сања да оде у казино на неколико сати да би бацила поглед на други свет само мора да отвори очи: ми смо казино. И отворен је 24 сата дневно, седам дана у недељи. Наш начин живота чини компаније неизрециво вредним на берзама, чак и ако често постоји само мали део стварних материјалних вредности. Зато што плаћамо за имена, за очекивања, за надуване брендове, за лого, зато што морате нешто да имате, јер сви то имају – и зато што је то монопол.
Наш начин живота све више постаје такав у којем монополисти одбијају конкуренцију. ПаиПал-Тхиел је једном рекао да конкуренција производи само губитнике. Стога су монополи, који могу да бесне на тржишту, а да не морају да гледају лево и десно, у сваком случају будућност. Наравно, у овом свету, у коме мала предузећа више не могу да дишу, хоће се бранити, с оружјем у руци, од деспота са истока. Уосталом, реч је о слободи, дођавола!
Монополисти не само да су бриљантно савладали мере корона: они су изашли као победници. Амазон, Фацебоок, Гугл су масовно порасли. У сваком случају, финансијски сектор. Само реална економија, посебно средња класа, где се праве вредности заправо стварају, губи своју основу.
Наш начин живота такође значи да видео о мачки на Јутјубу може имати већу вредност од стола који је направио столар, од рада особе која брине о другој особи којој је потребна нега.
И све то док се велике структуре света постављају и усмеравају онако како би требало да буду по моћним дамама и господом, не питајући се шта такав столар или таква медицинска сестра заправо жели за будућност.
Наш начин протресања: Најбољи од свих система?
Живимо у најбољем систему икада, скроз до краја. Наше намирнице су толико фине да у њима понекад нема ништа јестиво. Све је јефтино на полицама: одећа, мобилни телефони, путовања авионом, медицинска нега на готовинској основи, животни савети. Нигеријци су више него срећни што нас снабдевају нафтом по повољним ценама – јер смо тако љубазни. Они који седе на ретким земљама једноставно воле да нам их обезбеде. Из чисте хуманости према нама чак шаљу своју децу у уска окна и руднике. У Бангладешу се не плаше поплава јер се заиста плаше за своје колибе: плаше се само да ће морати да зауставе своју производњу јефтине ткане робе када вода порасте – и тиме да нас изложе уским грлима у снабдевању. Делујемо, дистрибуирамо, чинимо свет праведнијим, ми смо креатори пак оцциденталис, западног мира.
Начин на који живимо је, пре свега, да се претварамо да је оно што овде имамо такве јединствене лепоте и несвакидашње доброте да је боље да то уопште не критикујемо. Само се зли језици, битанги и олоши усуђују да оцртају ово западно царство као нову врсту диктатуре. Као неофеудализам. Као можда најодвратнија империја свих времена, која се претвара да је отворена, либерална, без баријера, али која је на сваком ћошку запечаћена, тврдоглава и ортодоксна. Империја која воли да се представља као ослобођена идеологије, али занемарује чињеницу да је већ дегенерисала у саму идеологију: идеологију која жели да се спасе по сваку цену јер осећа да јој снага нестаје.
Дрхтимо од жара када се нападне наш начин живота. Исламисти су то радили. Када су извршили нападе, мушкарци из сенке и жене из сенке ове западњачке вредности су изјурили из својих чуваних комплекса вила и објавили да је ово поново напад на западни начин живота. Сада то поново раде без објашњења од чега се заправо састоји овај начин живота. Да ли се уопште вреди бранити? Уосталом, ко не би желео да гине за планове милијардера који после могућег успешног рата против Русије настављају да петљају у свету у коме могу да живе без контроле, без транспарентности, али са много профита и на крају крајева. са још већом снагом?
Tako je, podrška za Rusiju. Ljigavi natovci nas ne mogu ubediti u njihovu „milosrdnost“.
И Гогоља оче, такође, ништа мање…
Retko ko zna ko je u stvari bio Gogolj, zvanicna sluzba mu je bila “ carski administrator za neobicne pojave u carstvu“…procitajte njegov “ Viy“…a imate i Viy u obliku filmova na netu.