Ако не вјерујете, чујте Солжењицина!

На данашњи дан, 8. октобра 1970. године Нобелову награду за књижевност добио је руски писац Александар Исајевич Солжењицин.

Пише: Желидраг Никчевић

Све је ишло ка том рату, не једну, двије или осам година. Много дуже. Ако не вјерујете, читајте Солжењицина. Поодавно је Александар Исајевич објаснио ко од западних играча стоји иза антируске Украјине и предвидио неизбјежни распад те државе у њеним совјетским границама.

Ево како је класик писао 1998, кад су руско-украјински односи били кудикамо бољи:

„Од првих корака стварања украјинске државе тамо се надувавала – ради збијања политичких редова – уображена војна пријетња од Русије. Кад је почела да се формира украјинска армија, од официра су приликом полагања заклетве захтијевали да изразе посебну спремност за ратовање управо против Русије. Пријетњу ратом толико су прижељкивали, ради учвршћења одвећ хетерогене ‘украјинске свијести’ – било је довољно само да Русија најави намјеру да продаје нафту не по максимално повлашћеним, него по свјетским цијенама, а из Украјине би заурлали: „Ово је – рат!“

А прије пола вијека, у још стабилној совјетској 1968-ој (објављено 1974. у „Архипелагу Гулагу“), он упозорава:

„Са Украјином ће бити изузетно болно!“ Истовремено, тада опомиње: „Није сва Украјина у данашњим формалним совјетским границама заиста Украјина. Области са лијеве обале безусловно теже Русији, а тек Крим, њега је Хрушчов просто приписао Украјини тоталном глупошћу.“

Године 1990, уочи распада СССР, размишљајући у преустројству Русије, Солжењицин констатује:

„Данас одвојити Украјину, то значи резати кроз милионе људи и породица. Колико читавих области са руском превлашћу, колико оних који се тешко могу национално опредијелити, колико мијешаних бракова – а нико их до сада ‘мијешаним’ није сматрао.“

По Солжењицину, у случају осамостаљења Украјине житељи разних региона морали би сами, на референдуму, ријешити судбину својих области.

„Неће бити добро ако први кораци независности буду праћени гушењем воље дијела становништва… Не може се судбина житеља толико различитих области рјешавати по средњем аритметичком обрасцу у пространој 50-милионској републици. Зашто се они који у Лавову и Кијеву руше споменике Лењину клањају, као светим, лажним лењинским границама, нашкрабаним у крвави расвит совјетске власти само да би се купила стабилност комунистичког режима? Такав обрачун гласова може бити фаталан за судбину многих милиона руског становништва“ – упозорава Солжењицин украјинске политичаре уочи референдума о независности 1991. године.

„Словенска трагедија“ – то је наслов поглавља из књиге „Русија у провалији“, у којој Солжењицин разматра историјску судбину Русије, Украјине и Белорусије. Режисери тог „историјског спектакла“, сматра он, налазе се на Западу. „Америка на све могуће начине подржава сваки антируски импулс Украјине. Антируска позиција Украјине, баш то је оно што треба Америци. Намјере цивилизованог Запада према нама све мање се скривају, а огорчени непријатељи Русије, као што су Кисинџер и Бжежински, не једном су то саопштавали потпуно отворено, говорећи о Русији као сувишној држави на карти свијета. Украјинске власти, и са Кравчуком, и са Кучмом, услужно подигравају америчком циљу да ослаби Русију. Тако је дошло до посебних односа Украјине и НАТО-а и до вјежби америчке флоте у Црном мору, 1997. Хтио-не хтио, присјећаш се бесмртног Парвусовог плана из 1915: искористити украјински сепаратизам ради успјешног распада Русије.“

Далековидог класика, нажалост, нико није слушао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: