Недопустиви отклон од реалности једног повратника

Пише: Радомир Уљаревић

Све сам до сада мислио да је главни А.Ч. (Аднан Чиргић), али сада видим да је главни А.Р. (Александар Радоман), тај је заправо идеолог посвећен болесним, дијаболичним циљевима, познат као Чиргићев сапатник у процесу издржавања казне због дјела преотимања туђих ауторских права, сав скрушен, а неваспитан до бола.

Чиргић је упућенији у питања књижевности, и талентовнаији од Радомана, ако се може ту говорити о било каквом таленету, а знам да не може.

Радоман истрајава на увредама, а требало би да са стрхаопоштовањем сваки пут устане, и извади руке из џепова, кад помиње оне које је тужио заједно са својим ментором, другом Чиргићем који је, за разлику од Радомана, у свему овоме принципијелан, јер тај, у свом месијанском узелету, вјерује да је правда увијек на његовој страни, ма шта да уради. То Радоман никада не би могао разумјети зато што Радоман, што би рекли Црногорци губи контролу, демонстрира, благо речено, недопустиви отклон од реалности, и свјесно ризикује да се нађе поново под ударом судских санкција.

Послије ћу му опет ја бити крив, послије ће да се жали да су новчане казне драконски високе, али он треба као повратник да зна, да је дјело подложније санкцијама ако се понови. Ја знам да он не брине за новчане казне, очигледно има ко ће да плати, његово је само да вријеђа уоколо, а репови су му толики да су видљиви с километра, ма колико их подвијо подасе. Он, греота, није само незнавен, већ је трагично неталентован, што се не би ни примијетило па да не ради на тзв. факултету, макар то био и лажњак од факултета, и то не као чистачица, већ као професор-демонстрнат на Чиргићев позив.

За Александра Радомана, Радован Караџић је – Хитлер, а ратни злочинац, Секуле Дрљевић, химнописац, масовни убица Црногораца на Лијевча Пољу, за њега је – анђео. Исто тако, за Александра Радомана, Вук Караџић је неписмен, а Чиргић је реформатор језика који је задужио Црну Гору, готово колико и Драшко Ђурановић. Ја сам, пак, за Радомана – оличење правде!

Како господина Радомана неко не научи да сада кад већ има ту ђавољу пресуду мора да се понаша у складу са њом, не само кад је ријеч о уплати судских трошкова већ и кад је ријеч о коришћењу увредљивих израза.Пошто његова дружина вјерује да су изнад Закона, лично ћу их упорно враћати на законске прописе, и обавезе, не обазирући се на њихове бајаги полемичке и недуховите изјаве.

Радоман се жали како су он и његова дружина жртве толиких тужби, као да су каква банда, превиђајући да су заправо они тако осионо, ничим изазвани, на правди Бога, устали против мене са тужбом која је била неоснована, и логично доживјела крах. Ја сам, потом тужио неке појединце који бестидно лажу, подмећу, и вријеђају, међу којима је и Радоман, али то је само прва лекција, јер те увреде апсолутно потребују адекватан одговор.

Свако се сматра невиним док се правоснажном одлуком суда не утврди кривица. Поштујући то начело често се тражи увјерење о некажњавању.

Однедавно кад питају другове Чиргића и Радомана:
– Да ли сте осуђивани?
Они углас кажу:
– Да! У име државе!

Исто тако кад питају Матицу Црногорку и Институт за језик и језикословље (који је носио име честитог Воја П. Никчевића):
– Да ли сте осуђивани?
Они углас кажу:
– Да! У име државе!

Добро, држава је, ипак великодушно за њих платила судске трошкове у износу од 43.000 евра, али преостаје још да они плате штету Октоиху коју су том својом тужбом произвели, а та штета ће, сва је прилика премашити 150.000 евра, али у њиховој мегаломанији, за њих није сасвим утејшно то што њихове судске трошкове уредно исплаћује Министарство културе. Они би хтјели много више од тога.

У духу својих пресуда требало би да се понашају и институције, Матица црногорска и Иститут за језикословље, као и појединци А. Ч. и А. Р., и да се поправе (уосталом, зато и постоје санкције). А не да ризикују као повратници да их судови оставе на голој ледини.

У свом претходном тексту који доноси исти портал, исти овај Радоман каже:

”Вјерујем да сам читаоцима Антене М досадио честим текстовима у којима констатујем оно што и слијепи одавно већ виде – да су извршна и законодавна власт у Црној Гори под контролом Цркве Србије.”

Што се мене тиче, а не тиче ме се, сагласан сам са уводном Радомановом реченицом одиста је он досадио и читаоцима, и Богу и народу. А све што напише: неписмено, инфантилно, незанимљиво, тупаво. Само што он по угледу на свог духовног оца Аднана Чиргића Српску цркву назива Црквом Србије. Можда он вјерује у атеизам, можда у комунизам, можда само у Чиргића, то је његова ствар, нека вјерује у шта год хоће, ја никада не бих повриједио једном једином ријечју светињу Радомановог и Чиргићевог вјеровања. Толико о томе.

У наставку он каже да ”није само извршна и законодавна власт под контолом Цркве Србије, већ да је исти случај и са судском влашћу”.

Сад кад је тако једним потезом раскрстио са све три гране власти у Црној Гори, Радоману преостаје само да више не плаћа казне за непочинства која чини. А мени се све чини, да се он неће лаке шале заустављати, што би рекли Стари Словенци!

Прочитајте ЈОШ:

Грабеж око корита

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: