Денацификација и демилитаризација Европе

Пише: Љубиша Ристић, редитељ

Страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. јесу оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо.

Негде у лето 1945, када је Стари континент ослобођен специјалном војном операцијом удружених савезника – Црвене армије, Војске, Морнарице и Ваздухопловства САД, Британске армије и НОВ и ПО Југославије – те када су одлучним ударом антихитлеровске коалиције створени услови за демилитаризацију и денацификацију нацистичке, фашистичке, фалангистичке и квислиншке „нове Европе”, неки француски војни полицајци, можда студенти филозофије пре рата, тражили су по Фрајбургу филозофа Мартина Хајдегера, којем је двадесетдвогодишњи омиљени студент и одани следбеник Ернст Нолте по ноћи у тајности донео храну и одећу за бекство, ако највећи живи филозоф буде морао да бежи од реторзије ослободилаца и преког суда духа времена у настанку.

Хајдегеров допринос феноменологији, херменеутици и егзистенцијализму био је довољан да га заштити у тим „тешким” временима за све велике Немце који су преживели, а нису емигрирали као Томас Ман, Марлен Дитрих или Бертолт Брехт. Млади Ернст Нолте постаће филозоф који ће написати „Три лица фашизма” – како се обично преводи наслов његове тезе са Универзитета у Келну „Фашизам у својој епохи” – најзапаженију историју европског покрета заслужног за 60 до 100 милиона мртвих од 1. септембра 1939. до 9. маја 1945.

Укратко, по Нолтеу:

Теза. Покрет као идеологија настаје на таласу понижења које Француска доживљава након пораза у француско-пруском рату и „крваве недеље”, у којој је угушена Париска комуна. Шовинизам и реваншизам порађа Француска акција, коју промовише истоимени све популарнији париски лист на размеђи векова, као ројалистички и десничарски одговор на залагања француске левице у афери „Драјфус”.

Антитеза. Покрет као партија расте на плодном тлу понижења због неиспуњених обећања Италији за улазак у Велики рат на страни савезника, од Д’Анунција до Мусолинија, уредника социјалистичког листа „Аванти”, фашисти сањају о обнови империјалног Рима, уништењу модерности кроз антилиберализам, антимарксизам, антикапитализам и антибуржоаски корпоративизам.

Синтеза. Покрет као националсоцијалистичка држава настаје на понижењу којем је Немачка изложена Версајским мировним уговором, као последица пораза немачке револуције и конфузије Вајмарске републике.

Нолтеове даље анализе три лица европског фашизма развијаће се, после прве књиге из 1963, кроз историографска дела и новинске чланке, до велике полемике средином осамдесетих у којој ће га Јирген Хабермас и многи други историчари означити као творца ревизионизма, оправдавања нацизма као одговора на Октобарску револуцију и јеврејску заверу која је стајала иза руског и европског комунизма, као негатора Холокауста који објашњава Аушвиц као одговор на Вајцманово писмо подршке светског ционизма Енглеској у време Денкерка, као филозофа-историчара који све праксе нацизма, изузев гасних комора, приписује копирању метода већ практикованих у Совјетском Савезу и другде у временима када се велика економска криза најлакше решава комбинацијом јавних радова и концентрационих логора.

Звучи познато? У међувремену, окупирана Европа и на Западу и на Истоку биће обновљена кроз хладни рат, који воде међусобно ослободиоци из 1945. Квислиншке, фашистичке, фалангистичке и нацистичке земље, кроз процес еманципације, усвајање антифашизма, демократије и заштите људских права, формираће Заједницу за угаљ и челик, заједничко тржиште, Европску економску заједницу (ЕЕЗ) и коначно франко-немачку империјалну државу у настајању која себе назива Европска унија (ЕУ).

Под контролом НАТО-а, без немачке војске, с Француском, која једина има атомску бомбу, без Уједињеног Краљевства, које се вратило под окриље америчке суперсиле, ова творевина која је објективно четврти покушај стварања Европе после Карла Великог, Наполеона и Хитлера, завршава ових дана у агонији разорених амбиција, понижавајућег диктата хистеричних америчких ратних хушкача, са економијом у слободном паду и вероватним социјалним немирима који ће бити „демократски” гушени војском вероватно већ у октобру.

То је, ваљда, због Украјине, како трубе оркестри светских медија „слободног” света. Биће да се Европа враћа, уз гаулајтере из Америке над главом, свом изворном идеолошком обрасцу, како га дефинише несретни Нолте – антимодернизму против Кине, расистичкој фобији против Русије и ароганцији и неутемељеном презиру према свима осталима.

Биће да специјална војна операција у Украјини не циља на демилитаризацију и денацификацију Украјине. Изгледа да је то показна вежба како би изгледала демилитаризација и денацификација Европе. Невоља је што је за тај танго потребно двоје. За сада та коалиција из четрдесетих није у изгледу, па су и страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: