Кључне недјеље рата

Прије нешто више од двије недјеље украјински политички врх одбацио је предлог Русије о неодложном повлачењу тешког наоружања на локације предвиђене септембарским споразумом из Минска. Ка Доњецку и Луганску упућене су стотине оклопних возила и разорних артиљеријских оруђа, уз ратни поклич да су сада напокон спремни и добро наоружани да побиједе “терористе и агресоре“.

Четири мјесеца варљивог затишја снаге фашистичког режима из Кијева икористили су за опоравак својих постројби од фаталних августовских губитака, односно свеобухватну припрему велике зимске офанзиве. Један вид попуне борбених потенцијала украјинске војске био је отказивање уговора са ДР Конго о испоруци осавремењених верзија тенкова Т-64, склопљеног неколико дана прије фашистичког преврата. Осим преусмјеравања наоружања предвиђеног за извоз на прве линије фронта, са лагера чланица бившег Варшавског пакта у Украјину су пристизале огромне количине војне технике произведене у совјетском периоду. Да овај процес спонзорисан од стране САД и даље траје свједочи фотографија од 25. јануара са аеродрома у Острави, на којој се види укрцавање чешких тенкова Т-72 у авион украјински транспортни авион Антонов – 124 руслан.

За грађане Доњецка посебно су били тешки 17. и 18. јануар, када се град суочио са најснажнијим бомбардовањем од почетка сукоба, када је погинуло најмање 30 цивила. Готово половина градића Гориловка нестала је 18. септембра у ваздушном нападу украјинске авијације, успоредивим само са фашистичким разарањем шпанске Гернике. У рушевинама је остало близу 100 цивила, међу којима много дјеце. Четири дана касније украјинска граната погодила је редовну линију градског аутобуса у Доњецку, усмртивши 7 и ранивши десетине путника.

Међутим најаве кијевских политичара о побједи и репризи хрватске “Олује“ показале су се убрзо као оптимизам без покрића. Њихова из САД теледиригована зимска офанзива сломљена у рекордно кратком року. Тако је војска ДНР успјела да у потпуности овлада простором аердрома и успјешно неутралише више украјинских артиљеријских тачака, што је довело до смањења пријетње по цивиле у градском језгру Доњецка. Недавним заузимањем Угљогорска око 8000 украјинских војника нашло се у окружењу, па се може рећи да у градићу Дебељцево украјинска армија соучава са својим Стаљинградом 2. Онај први догодио се августа прошле године у Иловајску.

Након сламања украјинске офанзиве Александар Захарченко – предсједник ДНР, прошлог петка објавио је почетак контраофанзиве у правцу града Мариопуља. Свега неколико часова потом отпочела је паљба ракетног система ГРАД по насељеним областима Мариопуља. Совјетски ракетни систем развијен 60-тих година прошлог вијека калибра 122 mm, са 40 лансирних цијеви и домета до 40 km, као важно борбено средство користе обје зараћене стране. Чак и за данашње стандарде ГРАД се одликује изванредном мобилношћу, пошто за свега неколико минута је у стању да испали 40 пројектила и дислоцира се из тачке са које је извршио напад. Стога, посебно имајући у виду мутну ситуацију око трагедије малезијског авиона МХ17,  прецизан суд о томе ко је извршио напад није могуће донијети, без обзира на то из ког правца су ове ракете дошле.

 То међутим није сметало западним земљама и административним тијелима ЕУ да повампирујући дух сарајевских Маркала, као виновника трагедије означе војску ДНР и инцидент искористе као повод за покушај поштравања постојећих и наметања нових санкција Русији. На крају усљед противљења нове грчке и мађарске владе допунске санкције Русији нису уведене. Међутим до скоро релативно трезвени њемачки министар спољних послова Франк Валтер-Штајнмајер запријетио је да ће уколико се настави офанзива армије ДНР на Мариопуљ, санкције бити драстично пооштрене. Тако овај стратешки важан лучки град на Азовском мору изгледа постаје кључ расплета крвавог украјинског грађанског рата.

 Страдање цивила Мариопуља није почело са намјером армије ДНР да поврати контролу над градом. Међутим знатно масовније жртве из прве половине прошле године код званичника западних земаља нијесу изазвале ни елементарну забринутост. Након фашистичког пуча у Кијеву, у Мариопуљу се догодила серија масовних митинга, гдје су грађани показали несагање са новоуспостављеним фашистичким поретком. Једна од основних догми фашистичког режима Украјине, недавно прокламована током посјете премијера Јацењука Њемачкој, полази од премисе да је црвена армија прије седам деценија окупирала Хитлерову Њемачку и Бандерину Украјину. Стога у је тој новој “демократској“ Украјини нужно је било забранити сваку манифестацију антифашизма, а посебно традиционалне јавне прославе Дана побједе.

Упркос званичној забрани, хиљаде грађана Мариопуља изашло је да као и деценијама раније да обиљежи празник 9. мај. Валериј Андросјук, неколико дана раније од стране кијевског фашистичког режима именовани полицијски начелник Мариопуља, издао је наредбу да се прослава Дана побједе силом мора обуставити. Ниједан од мариопуљских полицајаца није пристао да изврши ову наредбу, што је изазвало хистеричну реакцију Андросјука који је насумице пуцајући усмртио једног а ранио више својих службеника. Потом се исти забарикадирао у свом кабинету и позвао у помоћ националну гарду Украјине. Тешком артиљеријом и тенковском паљбом по згради полиције Мариопуља убијено је 99 полицијаца, чији је једини гријех био што су одбили да пуцају у своје антифашистички опредијељене суграђане. 

 Чувши шта се дешава у згради полиције, хиљаде голоруких грађана Мариопуља похрилило је према здању полиције и приморало националну гарду на одлазак из града. Током повлачења украјински војници убили су још најмање 20 цивила – учесника прославе Дана побједе.Следећих неколико дана саморганизовани грађани, преживјели полицајци и анти-фашистички дјелови украјинске армије преузели су контролу над градом. Након нешто више од мјесец дана спорадичних сукоба и успјешно одбијених напада специјалних украјинских  батаљона са нацистичким знамењима, слабашне снаге бранилаца града поклекле су под ударом здружених формација украјинске војске и полиције.

Пад Мариопуља био је увод у успјешну љетњу офанзиву украјинске армије, када су заузети Славјанск, Краматорск, Джержинск, Лисичанск и још неколико мањих градова и мјеста. Међутим крајем августа долази до промјене ратне среће. Почетне изоловане устаничке групе реоганизоване су и интегрисане озбиљну у армију, војну формацију која за разлику од насилно мобилисане украјинских војнска зна за које се циљеве бори. Након побједе код Иловајска – прекретнице у  рату, услиједио је успјешан продор на обалу Азовског море и наступање ка  Мариопуљу. Тек када се фашистикички режим из Кијева суочио са катастрофом, добијена је од њихових америких господара дозвола да директно преговорају са функционерима Донецке и Луганске народне републике и у Минску испослују прекид ватре.

Уколико снаге ДНР успију да поврате контролу над Мариопуљем, успоставио би се копнени коридор кроз пријатељску територију између Крима и остатка Русије. Овај евентуални успјех би до краја урушио ионако лош морал присилно мобилисане регуларне украјинске војске, што би армији ДНР отворило пут за наступање у првом таласу према Харкову, Херсонсу и Запорожију, те потом за могућ наставак ка Дњепропетровску, Николајеву и Одеси. Суочени са новом  катастрофом кијевске власти су напрасно заборавили ратну реторику и сјетили се преговора, прихватајући оно што су галантно одбили непуне три недеље раније.

Међутим Донецка и Луганска народна република тешко да се могу сагласити да фашистичком режиму из Кијева индиректно омогуће да поново опораве своју војску и припреми је за неку нову офанзиву. Са стратешке тачке гледишта готово је немогуће приморати било коју војску да напусти ново освојене позиције, одрекне се иницијативе на бојном пољу и пропусти 8000 опкољених непријатељских војника, а да заузврат нема спремности ка компромису за трајно решење сукоба, већ само куповање времена до новог напада. Такође војне снаге Кијева би кроз неколико мјесеци постале прилагођене и оспособљене за ширу употребу америчког наоружања, што би значајно увећало њихову борбену моћ.

Очигледно је стога да заштита цивилног становништва и смиривање грађанског рата представља последњи мотив осуде гранатирања Мариопуља од стране подле и лицемјерне ЕУ. Пријетње новим, знатно озбиљнијим санкцијама Русији представаљају тек пуку подршку позицији фашистичког режима из Кијева. Да није тако ваљда би жртве масакра 9. маја у том истом Мариопуљу, хиљаде цивила убијених у неселективном бомбардовању стамбених четврти и покланих у крвавом пиру специјалних украјинских батаљона који ратују под нацистичким знамењима, те стотине живих спаљених у Одеси завриједило барем вербалну осуду бриселске администрације.

Дакле слиједе недјеље које ће опредијелити исход рата и у великој мјери одредити будуће односе Русије са западом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: