ИН4С

ИН4С портал

Небо је опомињало рушитеље

1 min read

Значајано свједочанство о рушењу Његошеве капеле оставио је Васо Чавор, који је у периоду од 1971. до 1974. године био ангажован као радник обезбјеђења на Ловћену. Овдје доносимо нека његова свједочанства.

„Био је јун или јул 1972. године, не сјећам се тачно. Ради рушења Капеле, требало је из ћивота да буду извађене мошти владике Рада и положене у једну малу, специјално грађену просторију испод светог гроба, у којој су, иначе, остале годину и по.

Тог јутра према Капели је пошло доста људи, међу којима је било највише политичара. Наређено је да нико не смије прилазити Капели – док се они не врате.

Око дванаест сати, чујем одоздо паничну галаму. Сат-два доцније, враћају се. Управник градилишта Живковић огорчено каже: ʼЊегуши, ископали се!ʼ Притом мисли на то како је дозвољено – то што је дозвољено.

Шта се, у ствари, догодило: дио материјала на врх Ловћена подизан је, са друге кривине пута ка врху, огромном дизалицом чији је кран био дуг 49 метара. Моћна дизалица имала је сајлу која је била дуга више од 400 метара, а њена корпа могла је да подигне или спусти пет тона терета.

Управо у тренутку када је отворен ћивот владике Рада, сајла дизалице, специјално наручена у Шведској, пукла је као да је од стакла и корпа пуна камења – суновратила се са велике висине на земљу. Радници су, само неким чудом, успјели да се склоне и нико није настрадао. Бог је опомињао рушитеље!“

Свједочећи годинама касније новинарима Побједе, у свом селу Горњи Чавори, у његушком подвршју, Васо Чавор додаје: „Размишљао сам тада и овако: Боже, кад би било некога да узме онај свети ћивот и с њим побјегне негдје далеко, ван ове наше земље. Па, ево вам: градите сада Мештровићев маузолеј“.

О Божјим опоменама осталa са и друга свједочанства непосредних учесника, што су сабрана у књизи Седам Његошевих сахрана, аутора С. Кљакића и Р. Пековића.

„Био је лијеп дан, једино је изнад Цуца пловио један мали облак. Баш у часу када је Његошева биста дизалицом спуштена на платформу, гром из оног облачића погодио је у врх дизалице. Обезнанио је човјека који је њоме управљао, био је то један Словенац, и добро потресао неколико радника који су били ангажовани око спуштања бисте“

(Вапај Ловћена, „И небо опомињало рушитеље“, Титоград, 1990, стр. 86−87).

(Журнал)

Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *