Уметност и јесте живот из почетка

Борка Голубовић-Требјешанин, Политика 

Ивана Вујић ископала је попут каквог драгог камена комад „Иранска конференција” и подарила га публици, али и нама глумцима. Понудила нам је да трагамо за оазом усред пешчане олује која бесни пустињом душе савременог човека. Када ме је позвала за улогу рекла ми је: ако хоћеш да живиш ту своју екстазу, лећи ће ти улога Иранске песникиње усред конференције у Данској тамници, како ју је назвао Шекспир. Буди стара хиљадама година, али остани дете, и буди Феникс, прича за „Политику” глумица Ивана Жигон, првакиња ансамбла Драме, која се после дуже паузе улогом Иранске песникиње вратила на сцену Народног позоришта у Београду.

Заиста је брижљиво редитељка Ивана Вујић бирала улогу којом ће се глумица Ивана Жигон поново обратити публици са сцене своје матичне куће: Народног позоришта у Београду. Реч је о делу „Иранска конференција”, по тексту Ивана Вирипајева, чије премијерно извођење смо недавно гледали на сцени „Раша Плаовић”.

‒ Захваљујем редитељки што се на сцену не враћам на даскама већ на персијском ћилиму. И колегама који су дали све од себе да ископају из текста то вредно зрно злата. Одаћу вам још једну тајну: ово је трећа бела птица коју „летим” на сцени. Најпре је то био Чеховљев „Галеб” 2002. године, затим „Бели ждрал”, 2014. године у историјском мјузиклу у Београду, кога сам потом режирала и бивала награђена у Русији и Белорусији, и ево сад песникиња Ширази која по Вирипајеву представља  птицу Симорг из Атаровог мита из 12. века ‒ прича Ивана Жигон и додаје:

‒ Доживљавам заиста нешто налик екстази док плешем „Сама” плес, обрћући се око своје осе попут мајке земље, не бих ли нашла путању до сунца. Писац рече „Мит је додир сам васељеном”. Певајући на персијском језику песму „Крик звезда” Хомојани Кхорама усправљала сам се према тим звездама.

Права за ову песму Ивана Жигон добила је, како сазнајемо, захваљујући свом ментору за рад на персијском језику, изузетној иранској песникињи Судабех Бабагап.

‒ Уживање је полетети из пепала савремене цивилизације која се нажалост не бави алхемијом већ пљачком злата. У вихорима ратова чији смо савременици није се ишло само за нафтом већ се увек кретало ка Истоку у потрази за тајном, за еликсиром живота. Зато су у свим ратовима пљачкани пре свега музеји. Али коме је то било важно? Сви углавном причају о сировинама и економији ‒ каже наша саговорница.

И у духовном смислу, како каже Ивана Жигон, кад се браном заустави бујица она се акумулира да би произвела светлост…

‒ Та брана, учинила је рецимо да режирам „Лучу”, на Његошев 200. рођендан. Искрено, да је само то било у замену и за 100 година чекања мени би било доста. А било је пред препуном салом Сава центра и мојих ауторских историјских и духовних спектакла у којима је учествовао чак и велики Михалков, и Николај Бурљајев, и у којима су нажалост своје последње улоге одиграли Миша Јанкетић, Миодраг Радовановић, моја мајка Јелена Жигон и Тихомир Арсић. И мом оцу Стеви Жигону поставили су брану и веровали или не он у својој матичној кући ЈДП-у није добио улогу последњих 35 година свог живота, али су нам се можда тако отворили путеви неког дубљег трагања. Као што дивно каже Вјера Мујовић с којом равноправно делим ову улогу: „Ако су затворена врата, ти можеш да станеш крај прозора и посматраш.” Дакле у даљину ‒ наводи уметница.

Себе, како каже Ивана Жигон, субјективно види рецимо као крајњи опозит Марини Абрамовић, јер нудила је перформансе, али обасјане светлошћу. Оживљавала је, рецимо, војнике на Зејтинлику, и чинила да тамо, по киши заиграју коло…

‒ Бацала сам чини којима сам се научила родивши се у позоришту. И увек дешавала се нека, бар мала победа над смрћу и над злом. То за моју маленкост и јесте мисија уметности ‒ каже Ивана Жигон, уз коментар да је увек ишла испред свог времена, а заправо већ дуго, предуго чека нови свет и то не скрштених руку.

‒ Пуно сам радила да уметничком потрагом и неприхватањем те нове нормалности, себи и другима одгонетам тајну традиције, извора, песме, припадања и оданости о којој између осталог говори руски писац Вирипајев. Овог пролећа 2022. године јасно је да је расплет почео. То се и те како осећа и у нашој представи и публика то добро препознаје. Мој отац Стево Жигон био је визионар, и говорио је како ћемо морати да зауставимо такозвани прогрес да би читав свет могао кренути од почетка. Јер ми уметници не смемо пристајати на свет који се дели на Европу и трећи свет који умире од глади а да се нико од нас не осврне.

„Уметник може бити здрав” тек када сви будемо заједно, у правди која важи за све подједнако, уметност и јесте живот из почетка, каже Ивана Жигон и уједно предлаже да полетимо у ново пролеће на тепиху старих цивилизација које чувају своју бит, свој стожер. Своју љубав.

‒ Равнодневница је почела 20. марта у 16 часова и 33 минута, а моја представа „Иранска конференција” је у мају, на сцени „Раша Плаовић”. Не треба да се везујете. Бићемо далеко безбеднији док летимо него док смо на земљи ‒ поручује Ивана Жигон.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: