Украјинска криза – стратегија против тактике

Пише: Душан Пророковић

Расправе о карактеру, узроцима и последицама ескалације украјинске кризе не јењавају, не губе нити на обиму, нити на интензитету. У Црној Гори су, чак, успеле да засене и деценијско полемисање о српском, црногорском, српско – црногорском и црногорско – српском. Иностраној публици то и неће деловати нешто посебно занимљиво, за домаће хроничаре ово је свакако епохална промена. Нова поларизација у целој Европи пројектује се по другачијој вертикали, ни балкански народи не остају мимо тога. Иначе, сама расправа често подсећа на сцене из култног филма Божидара Николића „Три карте за Холивуд“. Ја л’ си за Русе, ја л’ за Американце!? Овај феномен не везује се само за нашу, балканску, или српску, или црногорску, или српско – црногорску политичку чаршију. О не, никако! Та се појава детектује у континенталним размерама, заслужује придев европска у сваком погледу. Одозго надоле, најчешће из Брисела, свакодневно се шаљу поруке шта јесте, а шта није политичко коректно, уз пратеће прогнозе о скорашњој победи које би ваљда требале да мотивишу „партнере“. Последња у низу стиже од Урсуле фон дер Лајен, која процењује да је Русија пред банкротом, економским крахом, пада бруто друштвени производ, креће инфлација, незапосленост расте, млади напуштају земљу… Заборавила је да дода и раније изнете тезе пробраних аналитичара како се бесни олигарси спремају за подстицање демонстрација и политичког преврата. Оде Путин, само се још мало стрпите.

Појам „партнери“ заправо је еуфемизам за стари, прецизнији и ову прилику примеренији термин „вазали“. А ко то па пита периферне државице и државолике творевине шта јесте, а шта није исправно? Њихово је да прате. Вазали не служе да питају, да се са њима договора, нешто усаглашава, већ да одлуке прихватају и на оперативном плану прописано реализују. И да понављају мотивационе говоре. Уосталом, не пита више нико ништа ни ЕУ. За једно вече распала се спољна и безбедносна политика, која се и до те кобне фебруарске вечери „држала“ на климавим ногама. Спољна и безбедносна политика ЕУ дефинише се у Вашингтону. Нуђење образложења типа – морали смо то због евроинтеграција или европске солидарности, делује трагикомично, зато што у овим околностима указује на вазални статус једног периферног актера у односу на другог вазала, а не у односу на империју. ЕУ је без самосталне спољне и безбедносне политике вазал САД, а балканске државице и државолике творевине натоциљане да буду вазали ЕУ као америчког вазала. Тапшање по рамену на самитима НАТО наших председника, премијера, министара и мандатара ту ствар суштински не може изменити. Ескалација украјинске кризе, поред бројних других промена и потврда, доноси и „цементирање“ периферног статуса Балкана у односу на „колективни Запад“, трећелигашког места свим „регионалним играчима“. Тужно и депресивно, али огољено до краја и у овом „ратном амбијенту“ болно истинито. Како то изгледа у случају Украјине описао је Жак Бо: „Мислим да су од самог почетка украјинског председника Владимира Зеленског увели у замку западни савезници. Американци и Британци никако нису желели мир у Украјини. Ово је план за слабљење Русије. Украјина заправо никога не занима, та држава је само оруђе за покушај слабљења Русије.“ Бивши швајцарски обавештајац са искуством рада са структурама НАТО и УН још додаје: „Ако се обрачунају са Русијом, онда ће Кина постати следећа жртва. Кинези знају за то. Зато не желе да одустану од својих односа са Русијом.“ Фон дер Лајенова још није одговорила, али несумњиво је да хоће: откуд Кинези знају шта је самостална спољна и безбедносна политика, лоше су они рачунџије! Уз додатак на крају: Оде Путин, само да се још мало стрпимо!

Али, када се разгрне пропаганда и занемаре политички подобне вертикале конструисане да одржавају мотивисаност западног мњења на антируским позицијама, оно што се примећује након скоро два месеца трајања кризе какву свет одавно није доживео, уместо сцена из филма „Три карте за Холивуд“ јесу неке друге реалности.

Са једне стране, приметно је да су САД жртвовале стратегију зарад тактике. Са друге стране, приметно је да су у Москви решили да жртвују тактику зарад стратегије. Шта то значи у пракси и како ће се одразити на будућа дешавања? Жак Бо је сасвим у праву када тврди да на Западу „Украјина заправо никога не занима“. Целокупан „Пројекат Украјина“ припреман од друге половине последње деценије ХХ века, а уведен у оперативну фазу од 2013. године служи за слабљење Русије. Концептуално, о значају Украјине за слабљење Русије још давно је писао и Збигњев Бжежински. За њим потом и читав низ америчких и британских теоретичара, стратеголога и аналитичара. Једноставно, то представља део велике стратегије овладавања евроазисјком континенталном масом, то је политички циљ. Међутим, са почетком руске операције нужно је дошло до поистовећивања политичког циља са војним циљем. Војни пораз Кијева значи и да је велика стратегија пропала, нема ништа од давно утврђеног политичког циља, те се предност даје тактици задржавања руског напредовања уз перманентно наоружавање украјинских снага, регуларних или паравојних свеједно. Ово одуговлачење спроводи се уз паралелно увођење санкција, проглашавање Русије отпадничком државом и деловање кроз међународне организације где год је то могуће, како би се Москва политички изоловала, економски изнуривала и политички дестабилизовала на унутрашњем и међународном плану. Без војног задржавања руског напредовања ни ове паралелне активности не могу донети неки велики резултат, пошто је познато и у теорији и у пракси да војна победа гарантује бољу преговарачку позицију и политичке бенефите.

Сасвим супротно, руски центри одлучивања очигледно су дали предност политичким циљевима у односу на војне, то јест војно напредовање само је део ширег (гео)политичког плана који се тиче обликовања мултиполарне структуре светског политичког система и нових правила игре унутар ње. Тактика, распоређивање јединица на појединим правцима деловања уз употребу технике, маневри које заинтересована публика прати свакодневно, те у коначном и овладавање одређеним простором, у овој „утакмици“ јесте важно, али не и приоритетно, те због тога „фактор време“ нема пресудну улогу. Да ли ће се појединачне планиране војне акције завршити раније или касније, није од кључног значаја. Ова констатација захтева додатно образложење.

О потенцијалном „руском војном ангажману“ шпекулисало се дуго, пре свега у „западним кулоарима“ и „добро информисаним кружоцима“, све чешће је то почело још од јесени 2021. године. Русија је предложила САД договор о стратешком партнерству, након билатералног састанка два председника у Женеви чинило се да су „одшкринута врата“ за неки помак. Логично, за претпоставити је да се разговарало о свему, па и о могућим последицама неуспеха преговора и „затварању врата“. То је онај део који дипломате воле да описују уз фразу „упозорили смо другу страну“. Е сада, ако је друга, у овом случају америчка страна била упозорена да ће доћи до ескалације уколико не прекине са одређеним активностима у Украјини (а тих активности се нагомилало од 2013. године онолико, од лабораторија „чудне намене“ које су могуће служиле и производњи биолошког оружја, преко отвореног подржавања неонацистичких покрета до тога да је на последњој Минхенској безбедносној конференцији председник Владимир Зеленски наговестио „оживљавање“ војног нуклеарног програма за шта је „украјински систем“ имао ресурсе), онда је требало да израчуна евентуалне трошкове и користи од таквог расплета. Наивно је било веровати да ће Кремљ покретати једну такву колосалну акцију, са становишта међународне политике врло сложену и јако захтевну уз низ непознатих које нико живи није могао са великом поузданошћу предвидети, а са становишта унутрашње политике делимично и ризичну, са циљем да „ослободи“ територије ЛНР и ДНР. Наивно је било веровати и да ће то учинити како би Украјину „конфедерализовали“, уз инаугурисање неке нове власти. Наивно је било веровати и да се све ово чини како би се сада серијски проглашавале Херсонска, Николајевска, Харковска, Одеска и остале народне републике… Све је то наивно, због тога што су приликом рачунања евентуалних трошкова и користи од украјинске операције у Москви просто морали бити свесни шта их чека. Шта их чека већ је било и најављивано, баш од јесени 2021. године, могло се само то пописивати и квантификовати као мање или више вероватно. Зарад најављених огромних трошкова, нису се могли постављати „мали“ политички циљеви. Јер, било да су политички циљеви постављени као „мали“ или „велики“, трошкови за Русију, укључујући све виђено, од санкција, преко проглашавања Русије отпадничком државом до деловања колективног Запада кроз међународне организације где год је то могуће, како би се Москва политички изоловала, економски изнуривала и политички дестабилизовала на унутрашњем и међународном плану, свакако би остали исти. Политички циљеви зато су постављени „високо“, а у стратегији њиховог достизања Украјина је само средство, инструмент који се користи. Подразумева се, заинтересованост Русије и Руса за судбину Украјине и Украјинаца постоји, већина је и даље убеђена или да је то један народ који је политика трагично раздвојила, или да су то два братска најближа могућа народа истог корена. Зато, за разлику од „западног става“, ова „украјинска ствар“ Русију итекако занима. Али, гледајући из угла тренутних дешавања и текућег односа снага у „међународној арени“, Украјина је „послужила“ за сасвим другачију сврху.

На војном плану показало се како САД нису спремне да заштите своје вазале. Њихова војна моћ, иако огромна, корисна је за дисциплиновање Ирака, Авганистана, Либије или СР Југославије, али када је неопходно упустити се у директан оружани сукоб са Русијом, ту се повлаче. Компензација у виду дотурања наоружања украјинским снагама није довољна да би се ова слика променила. План да се од екстремистичких група створе герилске јединице које ће Русима приредити „нови Вијетнам“ такође је упитан због неколико разлога, а ни он неће променити овај закључак који постепено преовлађује у незападном делу света. НАТО је показао слабост и ту је крај.

На политичком плану показало се како је крајњи домет САД мобилисање чланица НАТО и ЕУ, уз придруживање Јапана и Аустралије као две регионалне силе (и још неколицине мањих земаља), и уз изостанак Турске као једне од најважнијих чланица НАТО. Није „међународна заједница изоловала Русију“ како то упорно понавља немачки канцелар, већ се међународна заједница поделила на мањински западни и већински незападни део приликом опредељивања како реаговати против Русије. Гласања у ГС УН слаба су утеха за неувођење санкција и неучествовање у мерама изолације Москве. На економском плану, последице су драматичније за европске државе, него за Русију, са тенденцијом да постану још горе у догледној будућности. Раст цена енергената, животних намирница, метала и распад дуго грађених дистрибутивних ланаца угрожава конкурентност европске економије и најављује драматична дешавања. Нису у бољој позицији ни САД, пошто је ескалација украјинске кризе искоришћена за почетак процеса дедоларизације глобалне економије. Руска стратегија је, дакле, усмерена ка радикалном и рапидном обарању потенцијала војне, политичке и економске моћи западног блока предвођеног Сједињеним Државама употребом низа инструмената (од енергената, преко житарица и спољнотрговинске размене у домаћим валутама, до врло динамичних и разгранатих дипломатских активности на билатералном нивоу захваљујући којима је осигурана отворена или прећутна подршка за имплементацију ове стратегије од стране важних центара моћи, укључујући чланице БРИКС и низа регионалних сила у различитим деловима света). У том контексту, војно напредовање на терену, брже или спорије, као и војни циљеви постављени у Украјини (било о којој опцији да се ради) нису кључни, пошто је предност дата политичким циљевима. Свакако, мана оваквог приступа је да би неуспех војне операције угрозио имплементацију стратегије и достизање политичких циљева. Али, имајући у виду досадашњи развој ситуације, десетковање украјинских снага (губици у опреми, апаратима, наоружању и људству су ненадокнадиви, украјинске снаге су практично остале без снага РВ и ПВО, морнарице, доброг дела механизовано – оклопних јединица и са непремостивим проблемима у снабдевању на тако великој територији и дугој линији фронта) и премоћ руске војске, та се ствар на крају крајева не би требала доводити у питање. Заправо, највећа опасност за задржавање војног напредовања тицала се подршке јавног мњења таквом деловању и евентуалној демотивисаности официрског кадра и војника да у томе учествују. И ту се ваља вратити на изјаве Урсуле фон дер Лајен и америчку тактику. Оде Путин, само се још мало стрпите.

Испоставило се, међутим, да је Путин консолидовао сопствени рејтинг у јавном мњењу, овакву подршку одавно није имао, да је мотивисаност за наставак војног напредовања већа него на почетку операције, као и да се америчко давање предности тактици на средњи рок може показати кобном грешком и пропустом у планирању који ће зауставити даљу имплементацију велике стратегије, инициране још за ваката Збигњева Бжежинског. То што ће вазали наставити са хорским понављањем о томе шта је политички коректно, те тако покушавати више да се допадну ономе који се у западном блоку и даље за све пита, неће променити реалност. Напротив, утицаће да се самозаваравање настави, а лоше сагледавање шта нам ескалација украјинске кризе у глобалним размерама доноси продужи. Ово није филм, није ни изјашњавање по принципу „ја л’ си за Русе, ја л’ за Американце“, већ (гео)политички земљотрес који реконфигурише до сада познате међународне односе, мења релативни однос потенцијала моћи између кључних актера и из корена трансформише свет у каквом смо до сада живели.

Прочитајте ЈОШ:

Англосаксонски (Велике Британије и Сједињених Америчких Држава) геноцид над индијанцима вишеструко премашује нацистички „холокауст“ над Јеврејима и геноцид (неовисне) државе Хрватске над Србима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: