ИН4С

ИН4С портал

Филармосин сафир

1 min read

Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

 

“Венчавао се и разводио, по кафанама београдским”, стихови су кафанске песме посвећени вероватно њему, најлежернијем шмекеру и донжуану кога Теразије памте.

Био је запажен по елеганцији, атлетском држању тела, затегнутог као струна, широких рамена, дугих снажних руку, из чијих шака су израсли танки и неговани покерашки прсти. Знали су га по сувоњавом испијеном и потамнелом лицу, избачених јагодица, црне кратко ошишање косе, продорних тамних очију између којих је растао мало овећи али правилан нос, танки брчићи и усне развучене у осмех хладнокрвног хазардера.

Живео екстремно брзо и стизао свуда када је био будан. Исто тако би после више непроспаваних играчких ноћи спавао по неколико дана будећи се како би нешто попио и обедовао онако бунован се враћао у кревет да надокнади вишедневни недостатак сна.

Као што женио на пречац, спонтано, најчешће изнебуха, тако се и разводио. По обичају споразумно. Или је поништавао бракове остављајући све остављаним женама.

Од покретне имовине понео би сат, ланчић, више пари удобних, италијанских ципела, десетак белих кошуља, три црна одела, неколико наочара за вид и сунце, лична документа, туце црних чарапа, нешто веша и комплет од кога се неје одвајао : картијеов златни ланац, дипонов златни упаљач и златно пенкало истог бренда.

“За не дај Боже, залог главу чува”, смешкајући се вртео би главом.

У џепу је увек носио пасош а путеви му се нису даље отварали од троугла Београд – Сарајево – Подгорица. Из Немачке је протеран због неколико великих превара у престижним казинима. Причало да је помоћу магнета успео да узме огроман новац на рулету у неколико коцкарница. Тај новац је обожавао да дели циганима :

“То им је ко ратна репарација за патњу и страдање од нациста”, говорио је озбиљан као да игра улог живота.

“Кумееее, кумеее,” скандирало му је на стотине грла у једном кампу на периферији Милана.

“То ни Тито није доживео, у највећој моћи”, причали су Рале и Гиле годинама одани пратиоци на великим партијама. Знао је да поведе читаву свиту. Уочи рата у Сарајеву , у Хилидеј Ину је закупио цео спрат за своје пријатеље. Било је ту, безбели више атрактивних дама него за време Зимских Олимпијских игара, говорио је Абдулах између два пијанства.

Мењао је кафане, партије, фирме, аутомобиле. Жене понајвише. И никада није у брак ступао без љубави. Заљубљен би стао пред матичара разбуђен би одлазио из брака. Једино коме је до краја остао веран била је љубавница Нада, чије га надање никада није изневерило. Није ни он никада издао њену наду да њено место ни на тренутак није било угрожено.

А и Нада се трудила да несмотреном брачном амбицијом не угрози свој стабилни статус наложнице, а умела је да га ложи као стару бубњару, све док једном није прегорео вадећи из џепа црвену плишану кутијицу.

“Дођи Надо да ти покажем нешто чему си се надала цео живот”, отварајући кутију, са осмехом је чекао њену реакцију.

“Надала се јесам и то ми прија толико да ми срце трепери, али брак не долази ни под тачком разно”, смешећи се отворила је кутију са прстеном на коме је лежао драгоцени камен.

То је сафир, давно сам га добио на покеру од једног црногорског удбаша коме су по том сафиру додали надимак: Сафир. Чувао сам га за тебе ако издржиш до краја ову нашу емотивну партију отвореног покера” , узврати тихим гласом, гледајући је кроз густе трепавице.

“Не, драги. Сада је већ толико касно да се у овим годинама удајем и разводим. Теби је лакше да нађеш нову жену него да се привикаваш на нову љубавницу. Изгубио би дупло. Овако имаш уточиште, а сафир ти увек може послужити за рем (залог).

“Овај сафир је био део једне непроценљиве реликвије коју су Малташки витезови поклонили руском цару. Након октобарске револуције – икона Филармоса, украшена рубинима, сафирима, брилијантима, стигла је на српски двор, да би је пред одлазак из земље, заједно са шаком светог Јована Крститеља и делом часног крста, млади краљ оставио на чување патријарху Гаврилу Дожићу, који ће их поверити игуману Острошком архимандриту Леонтију. Удба ће почетком педесететих година одузети реликвије и депоновати их у сеф тајне полиције где ће остати безмало три деценије. Крајем седамдесетих рука светог Јована и део часног крста биће враћени цркви док ће икона завршити у музеју. Комисија је констатовала да је за време боравка иконе у сефу Удбе нестало неколико драгоцених украса међу њима и тај сафир чији део је обогатио овај прстен. Черупање иконе догодило се у време управљања службом Мома П. званог Сафир”, издекламовао је у даху држећи кутијицу са прстеном у испруженој руци.

“Ипак ти то чувај за неку јачу партију ако ти очисте новчаник.

Још једино мене ниси залагао , а и то ти је падало на ум да првоборцима декодираш систем. Приметила сам како уживаш једне ноћи док сам те кибицовала склупчана на фотељи поред твоје столице”, говорила је хладно негде из утробе.

Након кратке паузе пранула је у смех.

“ Чега си се сетила?”, питао је озбиљно.

“Оног генерала са стакленим оком. Целе ноћи су на његовим огромним затамљеним наочарима светлуцала моја колена. Само ни данас не могу да провалим које је око више играло. Природно или вештачко, док си ти смешкајући се пребацивао цигарету из једног у други угао усана.

-Репод,- рекао си хладно, гурајући испред себе огромну количину новца.

Судији је испала горња протеза, скинуо је наочаре и неколико минута те посматрао иследнички. Био је сигуран да блефираш, али једна кап му се брзином лоптице скотрљала са чела и тупо просула на гомилу новца на столу. Грашка зноја ко зрно грашка, одвратила га је да те не плати и проспе ти целокупан труд минуле ноћи”, весело је цвркутала Нада, стављајући прстен на средњи прст десне руке, да би га у делићу секунде уз болну гримасу вратила у кутију.

“Шта се догађа?, упитао је забринуто.

“Осетила сам да ми се коче прсти готово кроз сузе је промуцала.

“Носи то из моје куће молим те”, завапила је ова лепа жена у касним четрдесетим.

Њен изгубљено преплашени поглед деловао је обесхрабрујуће на њега. Он који је веровао једино у снагу ума и храброст срца на тренутак је осетио невидљиву руку на свом рамену.

“То је трећина камена који недостаје на Богородичиној огрлици”, говорио му је хладни глас док га је невидљива и све више врелија рука стезала за раме.

“То није твој грех, наставио је глас као да је допирао из дубине бунара, али је твој задатак да пронађеш преостала два дела и предаш их у Цетињски манастир. Тамо ће чекати да се Богородица ослободи из заточеништва”, саопштио је невидљиви. Притисак на рамену је попустио али је осећао пулсирање у глави.

Изашао је обучен у лагани ланени комплет елегантно корачајући према Теразијама, уверен да ће у хотелу Москва пронаћи неког од пријатеља да га посаветује шта да ради са овим чудним комадом накита за који није могао да одгонетне да ли је у њему окултизам или спиритуализам. Инстиктивно је подигао руку скупљену у три прста изговарајући У име оца и сина и светога духа амин. Сетио се своје бабе Иконије. Била је тиха и мила као икона за испуњавање жеља.

“Чувај, заклони, сабери и освести Господе овај залутали и од Тебе и Себе одбегли народ…”, молила би се а ми смо се смејали певајући:

“Нема бога и кулака, у сред шуме у сред мрака сија звезда петокрака”, певали смо у инат старцима који су крстећи се шапутали:

“Опрости им Боже не знају што чине”!

Размишљао је о Сафиру, о том високом шефу УДБЕ и његовој дрскости да са те чудотворне иконе одкине драгоцени камен. Имао га је годинама и те ноћи га је први пут извадио из кутије.

Замишљен и помало узбуђен сео је, не осврћући се около, за први слободан сто.

“ Кафу”, рекао је одсутно и хладно. Тек када је сео осетио је ледени млаз зноја низ кичму. И чело је било обливено хладном течношћу.

“Друже, да ли вам је добро”, чуо је кроз измаглицу речи конобарице, комешање масе и белу светлост која га је дизала од стола.

Након вишедневне коме преминуо је на Војној академији али кутијица са сафиром у његовом џепу није пронађена.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

5 thoughts on “Филармосин сафир

  1. Да није било те ,,партизанске,, елите било би нас данас 20 000 000 милиона Срба . Више јада од Јасеновца урадише.. а сви ћуте.

    19
    3
    1. Важно је да су ваши идеолошки очеви, чијим се америчким и британским одликовањима и даље дичите, спашавали пилоте који су бомбардовали Србе. Славећи са америчком амбасадом Халијард пљујете наше претке да су наручивали бомбе.

      Није ни чудо да сте поражени.

      2
      15

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *