Хандке: Остаћу заувек веран Србији

Да ли је Новак победио – добацује неко са стола за којим седи Петер Хандке. – Јесте – кажемо – добио Дел Потра 2:1.

Чекамо да писац прелиста спортске стране „Вечерњих новости“, па да почнемо разговор за свечани број. Чита полако ћирилицу:

• Партизан је први… Који је то тим Цедевита? А Раднички?

Одлаже новине, али сада чека да му конобар ресторана у бањалучкој тврђави донесе чашу белог вина. Један нас тихо пита: – Видим познат ми је, то је онај што пише добро о нама?

Хандке пије вино и гледа у Врбас. Устају људи са других столова и прилазе да му стегну руку.

• Првобитно сам хтео да посетим сајам гљива у Бањалуци, који је јединствен, међутим дошао сам сувише касно, сајам је прошао. На пијаци сам данас био, и видео само пет вргања, остало је све распродато – почиње причу ексклузивно за „Новости“ један од најважнијих писаца данашње Европе.

У Бањалуку је стигао без медијске галаме, да се захвали Академији наука и умјетности Републике Српске, која га је произвела у свог иностраног члана.

• Не осећам се као инострани члан, већ као домаћи – каже гост.

Познати сте путник?

• Све ређе путујем. Мораш да јуриш карту за авион, да идеш на аеродром… Најрадије бих да кренем од куће и идем пешице, то ми је омиљено, али то је тешко и немогуће је.

Кажу да вам је најважније да се крећете међу обичним људима?

• Уопште не. Зашто људи? Ићи у природу, на свеж ваздух – то је права ствар. Могу и људи, али на дистанци.

Хоћете ли од Врбаса наставити до Мораве, до Косова и Метохије?

• Штета, хтео сам из Бањалуке да продужим до Велике Хоче, али је дугачак пут… Хтео сам преко Сребренице до Студенице, па до Велике Хоче, то сам планирао, али то све толико дуго траје, немам сада времена. Неком другом приликом ћу то обавити. Желим већ дуго да одем у Велику Хочу и да останем месец дана, потпуно сам.

Шта да радите?

• Да једноставно ходам, седим у тишини, сам да кувам, тражим гљиве, крадем кромпир… Можда и да одем у албанска села сам, без икакве зле намере, само да будем тамо. Без политике.

Да ли вас на Западу још оптужују за наклоност према Србима?

• Не. Све више се тамо показује да су моје намере биле потпуно исправне. Све чешће осећам да су људи отворенији према мени. Бура се стишава. Људи увиђају да сам у много чему био у праву. У почетку су се плашили да се уопште изразе о тим питањима, а сада тај страх нестаје. Сви кажу да је то било право решење, да је било добро све што сам урадио. Очекујем само да се још Јошка Фишер извини за све, али до тога још није дошло, можда око Нове године.

Зашто Србија трпи више од осталих?

• Срби су били југословенски народ, велики државни народ. Словенци то нису били, или јесу у далеко у мањој мери. Срби су имали више традиције у тој причи, Срби су у почетку имали и много већу војну моћ од осталих. После само пет недеља муслимани су постали муслимани, исто су радили и остали, а тај први утисак да су Срби имали највећу моћ остао је забетониран заувек. Али та моћ је врло брзо изгубљена, и у томе је, у ствари, трагедија: да тај први утисак остаје.

А Срби су постали дежурни кривци?

• Неко као Милошевић за мене је далеко мање крив за све од једног Изетбеговића и Туђмана, па чак и од Кучана. Милошевић је трагична фигура. Изетбеговић је био фундаменталиста. Запад је учинио све најгоре, и у суштини, он је највећи кривац за све што се десило. Данас имамо седам малих држава које нико у суштини не жели. Мир је, а у суштини, какав је то мир, шта је то? Мир мора да буде исправан, али ово није исправан мир. То је у ствари „хладни мир“ и југословенска младост није то уопште заслужила. Све је то као неки реваншизам, од Немачке, нациста… Нажалост, тако је, заиста је ужасно. А Срби ништа нису били гори од осталих, они су били најмање националистички оријентисан народ. Али када си у невољи, онда могу и да схватим да постајеш националиста, управо из те невоље и трагедије.

На снази је и покушај ревизије историје, оптуживање Србије за почетак Првог светског рата?

• Чин Гаврила Принципа био је револт, то може да се разуме.

У Сарајеву чак хоће да подигну споменик Францу Фердинанду?

• Можда је Франц Фердинанд био муслиман? За то сам да се следеће Летње олимпијске игре одрже у Сарајеву, али да се уведе нова дисциплина – гађање из индијанског лука и стреле.

Кажете да религија, нажалост, има своју улогу у политици?

• Муслиманска религија је, такође, дубокоумна, али се она не сме користити као оружје. Православље у Србији никада није било оружје. Не може се религија користити као оружје. У Француској то добро функционише, тамо је религија потпуно изван републике. Али црква увек хоће да има моћ, католичанство је то одавно показало, врло лоше ствари је чинило у историји, али то је време прошло, превазишли су те ствари. Ислам је још увек на нивоу да се поистовећује са државом. Само суфисти, мистици то нису неговали, али зато су њих муслимани убијали.

Пишем позоришни комад о невиности, али о томе да су невини људи у стању да почиње највеће зло, управо зато што су невини и не знају шта раде. Код Шекспира су постојали зли – Магбет, Ричард Трећи…
Данас су сви невини, али кад они нешто ураде, заиста уништавају свет. Комад се зове „Невини, ја и незнанка поред магистрале“. Ово је светска вест, ово први пут јавно помињем за „Новости“ – каже Хандке.

Свет је кренуо колосеком који нисте очекивали?

• Седамдесетих и осамдесетих година постојала је нада да ће свет изгледати другачије, или да ће се развој одвијати другачије. Али са разарањем Југославије све је постало горе. Тиме што је више нема, у свету се ствари не одвијају на добро, све иде нагоре. Онда је дошао рат у Ираку, па у Либији, Сирији… Југославија је била нека врста прекретнице нагоре, не знам зашто је то тако.

Има ли књижевност данас велики јавни значај, или је то филм?

• Није ни филм, телевизија је све. Телевизија је постала нека врста секте, делује као секта, као и далај-лама. Књижевност је увек центар света, али центар је изгубљен или заборављен. Деца уопште не знају шта је то песма. Три добре реченице – и свет потпуно изгледа другачије, а на телевизији три изговорене реченице доносе рат. У свету влада рат, али у књижевности не. Реченице књижевности су мир. Не знам како ће то даље да иде, али и даље радим на своме.

Какво је ово наше време?

• Ми једноставно морамо да живимо као да многе ствари не постоје. Везан сам за неко друго време, а да тако не осећам, морао бих да се убијем. Као песник и писац за себе стварам време, ја сам то време. А ово остало, реално време? То није суштина, историја је у ствари пакао. Када пишемо, читамо, крећемо се пешице, бринемо се о деци, слушамо децу – то је вредност, а не ово остало… Чим се бавиш политиком, постајеш убица. Сваки политичар је убица, чак и у малом селу, не може другачије. То нису за мене људи.

Култура може да буде тихо и моћно оружје великих?

• Сваки језик има свој сопствени ритам и своје слике. Веома је добро да се мале културе отварају према великим, али је равнотежа врло тешко остварљива. Сваки народ има своју књижевност и мора да буде отворен према свету. Потребно је бити отворен, а у исто време одбранити сопствене вредности. У међувремену чак и руски писци пишу као Американци. Не постоји више оно што је Гете називао светска књижевност. Данас смо угрожени такозваном међународном литературом. Свуда је све исто: Ескими пишу као и они у Малезији. У суштини, светска књижевност постоји и даље, али нема тржиште, за разлику од међународне. Тржиште у принципу није лоше, али мора да постоји равнотежа. Сада је нема, али морамо даље да се боримо.

Како се данас сналазе мали језици?

• Исто као и хришћани у катакомбама.

Примили сте недавно у Београду државна, књижевна и признања академија наука Србије и Републике Српске.

• Веома сам захвалан, али ми то у суштини није потребно. Најлепше ми је кад ми обични људи приђу и кажу нешто, а не званичници. Ипак, официјелне ствари некад доприносе да и обични људи нешто науче. Не сме се заборављати, а заборављање у свету је врло лоша ствар. У свету данас постоји издаја у том смислу и морамо се борити против те издаје. Видим то и код себе. Некада осећам нешто велико, сутрадан већ то заборављам. Али не смем да издам, морам да останем веран, и ја сам веран. У међувремену сам чак и својој жени веран. Веран сам својим осећањима и увек ћу остати веран Србији, ту нема никаквих проблема, то је нормално и природно. Спреман сам и да се свађам… Видим да многи Срби хоће да иду у Европу, не могу то добро да разумем, али то не значи да су они сада против мене и ја против њих. Могу све да разумем, али мора се остати веран.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: