Два писма српског војника из ропства

Прво писмо 25. Октобар 1917. године

,, Драга Лепа,

Ево ме данас ти се из дубоких осећаја јављам да сам жив и здрав. Данас ти јављам да сам у данашњи дан изашао и далеко отишао од куће, где сам тебе са ситном децом оставио и данаске су две године прохујале како вас никако не видим. За ове две године Лепа, ја не доби хрпу већ добих само три писма. Мени је веома тешко и жао за вама.

Драга Лепа, ево данас година дана како се налазим у једном месту на раду са тридесет и шест Срба, једним Русом, и једним Енглезом. Сви ме добро поштују, а такође и ја њима враћам поштовање.

Драга Лепа, пакет који си ми послала добио сам десети дан. Дакле од нас тридесет и шест Срба, који смо овде , ја сам први који је добио пакет. Пакет је мене изненадио када сам прочитао адресу, а што је главно дирљив је исувише био. Хлебац који си послала сваки га је Србин узео у руке, прекрстио и пољубио, ту су настале сузе радованке. У оваквом радосном дану и знаменитом и дирљивом часу поделио сам брацки хлебац и са мојим људима појео.

Драга Лепа, мило ми је кад сам добио пакет, али дуго сам мислио и мислим да си ти са децом од ваших уста одвојила и мени послала, за који сте ви може бити два три дана трпили гладни, на тај начин ниси требала шиљати. Ја би много више волео да сам добио писмо у ком би ми описала твоје стање са децом, а такође обрадовао би се када би добио обећану слику, на коју сваки дан нестрпљиво очекујем.

Драга Лепа, ја те овом приликом молим да се чешће јављаш, твоју и дечију слику пошаљи и ако будеш могла да ми пошаљеш оне књиге које сам тражио, као и једне топле сељачке чарапе, то јест ако не би и за те чарапе кућа трпила уштрба.
Желим ти са децом здраво.

Срдачно те поздрављам а моје Душка, Милицу, Зорицу и малу још невиђену Ружицу пољуби уместо мене. Поздрави Наталију као и све оне који питају за мене. До скорог виђења.

Твој Ђока“

Последње писмо од 30. јуна 1918. године

,,Одвојен сам од њих ( осталих Срба заробљеника) и отеран међу Французе, Енглезе, Белгијанци и Русе, па нити ја знам шта они мени говоре, нити они знаду шта ја њима говорим. Мој растанак са мојим људима био је дирљив. Мој данашњи живот бедан је а и опасан је за мој вид. Иначе не видим на лево око а и овом другом прети опасност од овог рада ( у руднику соли).

Драга Лепа, ако не добијеш скоро моја писма, знај да нисам више жив. Ја волијем и умрети сада него доцније слеп ићи по свету. Ћорав човек не ради у руднику. Ако се избавим одавде јавићу ти. Само ми је жао што још нисам добио слику дечију и твоју, да бих могао видети и Ружицу.

Драга Лепа, ево ти данас шаљем двадесет и пет марака. Купи деци шта оћеду, нека знаду да им је од оца и нарочито Ружица која ме још не зна као и ја њу.

Писма Ђорђа Вукосављевића, српског војника 12. пешадијског пука, родом из Крагујевца.

Вукосављевић је заробљен од Немаца у јесен 1915. и робовао је на северу на холандско – немачкој граници. Умро је у Холандији чекајући на повратак у Србију крајем 1918.године.

Текст писама је преузет из књиге ,, Српски војници умрли у Холандији 1917-1919 „

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: