Ово је јунак ком је посвећен Марш на Дрину: Био је командант чувеног Гвозденог пука, а о његовом јунаштву се и данас прича!
Фото: ФБ "Историја Срба"
Према забелешкама хроничара, у Колубарској бици у Првом светском рату српски војници су показали незабележено јунаштво. И то не само сељаци од којих је српска армија углавном била састављена, већ и њихови надлежни официри и подофицири. Међу многобројнима, издваја се и пуковник Миливоје Стојановић Брка, славни командант Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, у народу названог Гвоздени пук.
О храбрости, чојству и јунаштву легендарног пуковника Стојановића забележена су бројна сведочења, а остао је и запис да је њему у част истакнути српски композитор Станислав Бинички компоновао чувени „Марш на дрину“, за који је Миливоје Поповић написао биране стихове.
Миливоје Стојановић рођен је у Пожаревцу 1873. године. После завршене Војне академије, као пешадијски потпуковник, убрзо постаје командант Подофицирске пешадијске школе. У Првом балканском рату командовао је 12. пуком, а за исказану храброст престолонаследник Александар Карађорђевић му је лично уручио Орден Карађорђеве звезде са мачевима, скинувши то највише одликовање Краљевине Србије у том рату са својих и заденувши га на Стојановићеве груди.
Потом је Стојановић именован за команданта Краљевске гарде. Након избијања Првог светског рата, сам је захтевао да буде у јединици која ће бити непосредно на фронту и то му је и омогућено. У тренутку када је крајем 1914. године српска војска, одлуком њених славних команданата Живојина Мишића и Радомира Путника наредила контранапад, Стојановић је због запаљења плућа требало да буде смештен у болницу. Када је, међутим, чуо за Мишићево и Путниково наређење да се непријатељ мора протерати преко Колубаре, Стојановић је, како је остало записано, рекао: „Моје место је међу мојим војницима. Када се сврши борба, кад потиснемо непријатеља, отићи ћу у болницу да се лечим. А сада, остајем овде“. На потезу утврђених непријатељских положаја, Каменица – Вис, после више поновљених јуриша, пуковник Миливоје Стојановић Брка је и даље био испред својих војника. Историчари су пренели да су му – пре него што су га у једном таквом налету покосили непријатељски хици – последње речи биле: „Напред, на непријатеља!“.
Припадници Гвозденог пука су наставили напредовање и под командом Стојановићевог заменика потпуковника Димитрија Милића сломили отпор непријатељских формација на тој. Тиме је славни Гвоздени пук, освојио једну од најважнијих тачака у Колубарској бици. Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године, током којих је учествовао у готово свим значајнијим биткама, износе приближно 32 официра и 1239 подофицира и војника. У истом периоду, рањено је 148 официра и 6492 војника и подофицира. У ове податке нису уврштена имена припадника Гвозденог пука који су страдали од болести, нарочито од колере и тифуса, јер никад нису тачно утврђени. У сваком случају, са својим командантом Миливојем Стојановићем Брком отишли су у историју и вечну славу!
Белешка Петра Б. Поповића
Извор: Глас Србије
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Слава Српским херојима!!!!
I dosao Solc da nam preti ultimatumima ? Dodji Solc cekamo te
… Slava i hvala ovome vitezu, jedan je od hiljade koji su za vijeke zadužili svoj rod! Jedan od onih boljih, najboljih Srba, u ono vrijeme smutno bilo ih je, brojalo se nije!
Drugi pešadijski puk “ Knjaz Mihailo“, koji je dobio ime po najboljemu vladaru Srbije ikad, crne mu sudbine, poznat kao Gvozdeni puk, ona najbolja srpska jedinica Velikog rata je ustvari najvećom većinom naš puk, odovud čovjeka!
Iako se uvrežilo da je uglavnom regrutovao toličanine, uglavnom se za taj naseljenički kraj Srbije vezuje, istina je da je jednakom mjerom regrutovao i iz susjedne im Jablanice, od jablaničkih graničara na staroj turskog granici sa Kosovom, koji su mahom naseljeni sa katunskog kama, odovud onda srpske Sparte!
A kada se to zna, nikome onda čudo nije da baš katunski jednom jablančani “ gvozdenopukovci“ nose najviša ona ratna odlikovanja Velikoga rata, i to u najvećem onom broju koji ih je upisao i u japansku vojnu enciklopediju kao(!?) “ najodlikovanijeg sela na svijetu“!!!
O čemu se i danas malo govori, ćuti, a čini mi se i da znam zašto: naime, za razliku od partizanki Toplice, na komunističkoj mapi falc istorije Jablanica slovi kao „četnički kraj“, jednog sasvim pogrešnog čitanja pojma “ četnici“! Jerbo, oni nijesu zaslužili takav narativ e su polećeli u JVuO, nego su se organizovali u seoske čete i branili Jablanicu od manitih Bugara i ništa boljih Arnauta sa granice!
… U krvi njima četovanje, ništa i nikome, već sve za čast i obraz!
Slava njima, svejedno kojima, borcima najslavnije srpske jedinice Velikog rata “ Gvozdenog puka“ i srpskoga oružja, đe su oni bili unaprijed se mogao znati ishod boja!
Đe prođe Gvozdeni puk, tu trava ne raste!
Starinom naše gore list, potomci onih najboljih odovud crnogorskih Srba, Crnogoraca!
Obrazno su i junački odužili svojoj novoj domovini koja im je sve dala, odvajala ih nije, stari zavičaj nikad nijesu zaboravili sve do u ove dane!
Gore u Jablanice i danas jednako žive gusle, običaji, jezik zavičaja, živi isti onaj čovjek koji je jedoman odovud dolazio na ljutu arnautske granicu da je brani i vjerno služi Srbiji!
Ponosan na njih, puno mi je bliska roda na toj krvavoj međi, neprolaznoj svakome neprijatelju jednako!
… Jablančani su to, sinovi sa ovoga našeg kama, vitezovi, dostojni potomci svojih dičnih pređa!
Slava im !!!????????
Kakve ljudske gromade… O ovome se uči i
prenosi naučeno… Slava mu!