Онтолошки доказ за постојање Апсолута: Мисли истакнутог српског филозофа Бранислава Петронијевића (дио 2)

Аутор: Бранислав Петронијевић

Превео Милорад Љ. Миленковић
Никшић, 1987.

Наслов оригинала – Branislav Petronievics: „Der ontologische Beweis für das Dasein des Absoluten: Versuch einer Neubegründung mit besonderer Rücksicht auf das erkenntnistheoretische Grundproblem“, Hermann Haacke, Leipzig 1897.

Прештампано из часописа Луча 11/1-2 (1985) 6-22.
Превео Милорад Љ. Миленковић
Никшић, 1987.

Онтолошки доказ за постојање апсолута (дио 2)

Скептицизам се управља против чисто формалне стране мишљења, и да бисмо могли да испитамо његову оправданост морамо да доспемо у унутрашњи, чисто формални сплет мисли.

Ми овде, дакле, сасвим апстрахујемо од некаквог објективног важења мисли, испитујемо само њено унутрашње самозаснивање.

На овом месту морамо узети у обзир основне форме мисли и то пракатегорије, које се находе у свакој мисли као неопходни елементи, онда законе и врсте повезаности ових елемената. Ти основни појмови, прапојмови, пракатегорије, елементи мишљења јесу позиција и негација. Мишљење се односи не само на бивствујуће, позитивно, него и на небивствујуће, негативно Биће. У ова два прапојма исцрпљен је читав садржај мисли.

Начини повезивања ових двеју прамисли су модалне категорије мишљења и њих има три: нужност, немогућност и могућност, или позитивно нужно мишљења (тј. нужно Бића, тј. у стварности нужно бивствујуће), негативно нужно мишљења (тј. нужно небића, тј. што у стварности нужно треба замишљати као не-бивствујуће) и могуће мишљења (тј. Биће и не-биће, Биће које може да буде стварно и нестварно).

Оно је нужно за мишљење чија позиција потпуно искључује своју негацију, чија је негација, дакле, немогућа; немогуће за мишљење јесте оно чија негација потпуно искључује његову позицију, чија је позиција, дакле, немогућа; могуће за мишљење јесте оно чија позиција не искључује негацију, чија је негација, дакле, могућа.[2] Из тога се види да је, у ствари, једино мисаона немогућност то што заснива нужну егзистенцију позиције респ. негације, о чему ваља да се доцније промисли.

Основни закони, по којима се збивају ове везе, везе у постављањима односа, јесу закон идентитета и закон противречности, од којих закон идентитета тврди идентитет сваког од односних чланова са самим собом, закон противречности тврди, међутим, њихову апсолутну различитост.

Само на основу ова два закона она два прапојма могу да се упусте у везе модалних категорија. Ова два основна закона, међутим, експлицирају само односе оних прапојмова, дакле њихово логичко важење и стога и важење модалних категорија које је од њих зависно, путем њих и са њима дато.

Та два основна закона чине средишњу карику између прапојмова и њихових начина повезивања, тиме што ови претпостављају оне и овима служе као претпоставка (услов).

Ко, дакле, оспорава логичку нужност, тај мора нужно да оспорава важење она два основна закона мишљења. Само што се они на жалост не могу лако оспорити: јер се свако оспоравање, као свако тврђење заснива на важењу оних основних закона. То важи како за апсолутни скептицизам, који напросто оспорава важење оних основних закона, И тако и за релативни скептицизам, који допушта неодлучну дисјункцију између да и не.[3]

Апсолутни скептицизам јесте једна contradictio in adiecto: јер тиме што пориче логичку нужност закона мишљења (дакле и свих форми мишљења уопште), он мора да претпостави, да би доказао своју тезу или да би је само поставио, њихово реално, логичко значење, пошто се просто напросто ништа не може да замисли, нити да тврди, нити да пориче, а да се не претпостави логичко важење оних основних форми мисли.

Исто важи сад, међутим, и за релативан скептицизам, иако то на први поглед изгледа да се не дешава: релативни скептицизам наравно такође тврди, а то тврђење, сасвим не узимајући у обзир садржај који је у њему исказан, само онда има објективно значење (дакле и оно што изражава), ако се утврди објективно важење тврђења, што нужно претпоставља објективно важење свих форми мишљења.

Нипошто није истинито, према томе, да је скептицизам неоповргљив, јер у сасвим строгом смислу те речи, тј. у логичком значењу речи „побијање“, скептицизам је шта више већ побијен својим изговором: скептицизам се врти у једном кругу, у једном цирцулус витиосус.

Ако своје тврђење жели да докаже, онда у овом доказивању мора нужно самог себе укинути, самог себе уништити, он мора, дакле, да напусти свој цирцулус, само што ће га утврдити, дакле у њега поново упада и тако у бесконачност. Алогичко противречи самом себи тиме што се мора непрестано уздизати до Логичког, услед чега се по себи и за себе показује само као празна безначајна жеља.

Ми видимо, дакле, да мишљење стварно поседује у самом себи јемство за само себе, да његова нужност има у себи самој темељ и то потпуни темељ свога важења, и да све супротне претпоставке, ако неће да остану празне напросто безначајне жеље, нужно претпостављају ову нужност и тиме морају саме себе укинути, те на овај начин, међутим, доказују апсолутну логичност и унутрашњу нужност Логичког.

Овим смо се потпуно отарасили оног првог двоумљења, које се на овај начин усмерава против мишљења, а тиме и чистог емпиризма, који логичку нужност проглашава за психолошку илузију. Остаје нам још само она друга недоумица, која се примењује против објективног важења Логичког за бивствујуће.

Критички рационализам признаје додуше ону унутрашњу логичку нужност мисли, али јој пориче свако објективно, за Биће законодавно и обликујуће значење и логичке форме проглашава за чисто субјективне начине поимања материјала искуства датог путем опажаја, али који се не може дедуковати помоћу мисли.

Ми ћемо сада испитивати основаност овог другог двоумљења против мисли. Са овим двоумљењем не стоји боље него са оним, које се примењивало против унутрашњег логичког значења Логичког. Јер ко пориче објективно важење Логичког, тај мора да претпостави разлику између објективног Бића и субјективног мишљења: на тај начин је он, међутим, признао објективно важење појма негације, пошто он додуше не може да оспори да мишљење мора да буде ипак нешто (ми смо већ показали да се мишљење не темељи на некој психолошкој илузији).

Са граничним појмовима и сличним изговорима се ту ама баш ништа не може да учини, јер ако ће се таквом једном граничном појму приписати некакво значење, онда тај појам мора да значи нешто разумно за мишљење. Може се додуше тврдити да се мишљењем не може изразити позитиван садржај овог граничног појма, међутим, управо овим тврђењима би се основним формама мишљења морало придати значење које превазилази мишљење и Биће, означити их, дакле, као металогичке, што ипак ништа више није него један кукаван изговор, пошто онда само мишљење губи сваки садржај, јер је овај садржај управо био пренет у металогичку сферу.

Из овог општег разлога потпуно страда критички рационализам, на исти начин као и његов брат, скептицизам (к би се по свој прилици могао да означи као критички субјективни рационализам).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: