Хоће ли Загреб истрајати у намјери да условљава Србију?
Хрватска је у Европском парламенту претрпјела пораз у у настојањима да преко амандмана на резолуцију те европске институције наметне Србији своје услове за напредак у европским интеграцијама, али то не значи да неће устрајати у настојањима да блокира Србију, иако тиме ризикује сопствену дипломатску изолацију, оцјењују аналитичари у Бриселу.
Спољнополитички комитет ЕП је јуче и данас одбио покушаје посланика Хрватске да се у Резолуцију о Србији уврсти низ захтјева, који се односе на билатерална питања, а прије свега пријетњу блокадом ако Србија не одустане од закона који јој даје право да суди Хрватима за ратне злочине почињене у Хрватској.
У Бриселу, међутим, упозоравају да Хрватској остаје могућност да у Европском савјету гласа против отварања поглавља у преговорима Србије о придруживању, а виша аналитичарка бриселске Иницијативе за европску стабилност (ЕСИ) Александра Стиглмајер вјерује да ће Хрватска искористити ту могућност.
Хрватска има и право вета
„У Европском савјету нема преглашавања, тако да свака чланица има право вета“, подсјећа Стиглмајер за Танјуг и објашњава да је „условљавање билатералним питањима огроман проблем за ЕУ, а она нема ефикасне инструменте да то спријечи“.
Она такође подсјећа да је и Хрватска неко вријеме била блокирана због захтјева Словеније да се ријеши питање Пиранског залива и штедних улога у Љубљанској банци.
“Словенија је на крају морала да попусти због притиска осталих чланица, а видећемо да ли ће се и Хрватска у случају Србије наћи под истим притиском“, указује она.
Загреб и себи чини штету, ЕУ почива на компромисима
Високи функционер Европске комисије који је желео да остане анониман рекао је за Танјуг да се хрватски стални представник при ЕУ до последњег тренутка противио да се у закључима из децембарског заседања Савета нађе формулација о могућности отварања поглавља ове године.
„Ако устрају у својим захтевима, они (Хрвати) могу да направе много штете, не само Србији него и себи“, рекао је он, указујући да у Бриселу влада култура тражења компромиса и да се на чланице које олако посежу за правом вета гледа попреко.
Овај функционер објашњава да нико не може да спречи хрватске представнике у Савету да блокирају Србију, али да онда ова најмлађа чланица ЕУ ризикује да се нађе у дипломатској изолацији и изложена притиску по другим питањима.
„За њих није добро да тек што су ушли у ЕУ постављају ултимативне захтеве“, примећује Танјугов извор. Напредак Србије олакшава притисак на Хрватску
Стиглмајер каже да резолуција хрватског Сабора из прошле године, којом се Хрватска обавезала да неће због билатералних питања блокирати ни једну земљу из региона у настојању да се придружи ЕУ, не значи готово ништа.
„У Хрватској тврде да није ријеч о билатералним, него о ‘цивилизацијским’ питањима, а исто то тврди и Грчка за Македонију и Кипар за Турску, које су трајно блокиране“, каже она.
Према овој аналитичарки, од кључне важности је да Србија испуњава обавезе из Споразума о стабилизацији и придруживању које су заиста важне за ЕУ, а прије свега да настави да напредује у нормализацији односа са Приштином.
„Ако Србија буде напредовала, осталим чланицама ће бити лакше да присиле Хрватску да се понаша у складу са заједничким начелима“, каже Стиглмајер, али додаје да ће, уколико Србија заостане, Њемачка и остале чланице имати више разумијевања за хрватске захтјеве.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Иза чувеног немачког “реда, рада и дисциплине“ крије се – робовски менталитет. Лајбниц 1697. пише да се у Немачкој “поданицима не може допустити небоуздана слобода“, јер то поданике води у пропаст као што се коњ са “јахачем лако сруши ако му овај превише олабави дизгине“. Век касније Кант пише да је “весело срце у покоравању својој дужности знак истинитог расположења врлине“, јер се “последње ропско одређење нарави никад не може догодити без скривене мржње према закону“. Хелдерлин се жали да влада “безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, а Хумболт се жали да влада колективизам. Вилхелм Вунт, један од утемељивача модерне психологије, сматрао је да се људско биће може програмирати, попут аутомата. Век након њих, највећи немачки философ тог доба, Мартин Хајдегер, у ректорском говору 1933. године, за време нациста, као нациста, изјављује: “Не смете дозволити да правила и идеје управљају вашим животима. Само Фирер, и једино он, представља садашњу и будућу стварност и закон Немачке“. Још један велики немачки философ, Јирген Хамермас, био је међу нацистима, као вођа курса хитне помоћи у Хитлерјугенду – дакле, као дете. Али, ментори за докторски рад након рата били су му сарадници нациста – један од ментора је био ученик Хајдегера.
Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: “Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Када је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала).
Немци су нехришћански (неопагански) народ жељан освете. Срби као хришћански народ (да подсетим: не као идеално хришћански народ, као безгрешан народ, већ у односу на друге, посебно непријатеље који нас описују као варваре) не желе освету (комунисти који су убијали војвођанске Швабе међу којима су били и обични цивили, међу којима је било и оних који су помагали Србе – довољна је и само једна невина жртва!, међу којима је била и једна немачка девојчица коју је Пекић волео – нису били хришћани, нису разумели Достојевског, ако су га читали), али Немци, као нехришћански народ, увек желе освету. Зашто је Немачка након 1989. године подржала независност НД Хрватске и Словеније? Шта су Срби лоше радили Немцима након Првог и Другог светског рата? Са Немачком су успостављани нормални односи, у српским школама учио се немачки, купована је немачка роба, Срби су одлазили на рад у Немачку, Немци су долазили као туристи у Југославију. Само су у партизанским филмовима Немци лоше пролазили, у стварности – није било негативности према њима (имајући у виду размере немачких злочина над српским народом – међу Србима нико није тражио зуб за зуб). Шта раде Немци – који су за једног убијеног Немца-војника убијали сто Срба-деце у Крагујевцу у Другом светском рату – након уједињења две Немачке и краја Хладног рата? Немачка одмах подржава старе нацистичке савезнике на Балкану, од усташа до албанских фашиста и исламиста, Немачка шаље авионе да бомбардују Србију, Немачка поново има своју окупациону зону, са својим војницима, на територији Србије. Све је то одлично знао Швајцарац Арчибалд Рајс када је 1928. написао (“Чујте Срби“): “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили“.
Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ
Закон ДВА СМЕРА (13. део)
Немачки историчар и философ Освалд Шпенглер након Првог светског рата објављује књигу “Пропаст Запада“, у којој износи следеће: “На проблем нас не доводи питање шта треба да чинимо, или како треба да процењујемо, или за чим треба да тежимо, него увиђање да је ово постављање питања већ по свом облику симптом искључиво западњачког осећања света. Западно-европски човек налази се овде под утицајем једне огромне оптичке обмане, и то сваки такав човек без изузетка. Сви захтевају нешто од других. Изговара се ‘ти треба да…’ са уверењем да се ту одиста нешто у јединственом смислу може и мора да мења, изображава, уређује. Вера у то је непоколебљива. Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса[1]“. Шпенглер је свестан разлике између хришћанског морала и фаустовског морала, али као своје узоре истиче Гетеа и Ничеа. (Сетимо се Берђајева у коме “дионизијски“ морал, као и “фаустовска тежња ка пуноћи живота“, превладaва хришћански морал, светоотачко учење и искуство.)
Да се подсетимо шта сам до сада написао на тему Немаца и Немачке, у којој је фаустовско јаче од хришћанског (светоотачког), која је поново постала главна сила у Европи, која је најутицајнија приликом доношења одлука у Европској унији, и која је самим тим од посебног значаја за Србију и регион:
Усташе и „цивилизацијска питања“, њемачко толерисање усташлука, спиновање „аналитичара цивилног друштва“. Наравно да хоће!