Споменик од речи у једном дану

Било је то у једној земљи сељака на брдовитом Балкану… Некада није било основца који већ у првом стиху „Крваве бајке“ Десанке Максимовић није препознао сву дубину трагедије крагујевачког октобра 1941. године. Читаве генерације наизуст су знале да је тада „умрла мученичком смрћу чета ђака у једном дану“. Велика српска поетеса подигла је у свести свога народа споменик од стихова, не само ђацима, него свим убијеним у Шумарицама. Захваљујући Десанкиној песми, стрељање у Крагујевцу, постало је универзални симбол невиног страдања.

Чак је и место где су немачки војници 21. октобра 1941. године, у страшном злочину стрељали неколико хиљада Крагујевчана, мушкараца, жена и деце у знак одмазде, остало нераскидиво везано за име песникиње. Спомен-музеј „21. октобар“, који сутра обележава шест деценија постојања, данас се налази на адреси Десанкин венац бб.

„Било је то једног јутра кад сам најмање очекивала да ћу написати песму, једног типично ратног позадинског јутра“, присећала се касније песникиња момената када је „Крвава бајка“ из ње запевала и сусрета у Улици Лоле Рибара, са непознатим старим човеком, пре сељаком него грађанином, који јој је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели ученике из неколико разреда на стрељање:

„Затим се брзо удаљио не рекавши ми ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и да ће се за који час вратити. И што је врло чудновато, и мени је било природно што ме није поздравио ни прилазећи ни одлазећи. Чинило ми се да га оддавно знам, можда још од детињства, или да ми је најближи сусед, врата уз врата, па да је сасвим природно што ми се при сваком сусрету не јавља. Никад тако живо као у разговору с њим нисам осетила шта то значи припадати једном народу: пред судбоносним догађајем, пред немачким дивљаштвом, имали смо истоветна осећања, истоветне мисли ја и он, тај мени непознати човек, човек другог васпитања, друге средине, друге нарави, старости и пола.“

Често је велика песникиња о том човеку, размишљала као о „сатворцу песме“ која се, док је он још говорио, родила у њој:

„Да сам је дознала преко радија или новина, зацело би била сасвим другачија, не би никла тако у магновењу као што се отме вапај или кане суза. Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако не јединој мени, оно првој мени. Раставши се од непознатог, мада сам горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила у себи, као што неко носи на длану препуну чашу воде, и затим сам је код куће записала узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, почињући као летописац: „Било је то…“

За настанак песме, први пут објављене после ослобођења у „Нашој књижевности“, Десанка Максимовић је веровала да је било боље што није била непосредни сведок крагујевачке трагедије, што је видела очима срца и маште и била принуђена да саопшти само суштину, која се одмах приказала као каква крвава бајка:

„Док ми је непознати говорио, помислила сам да се таква крвава бајка не би могла догодити нигде у Енглеској, ни Француској, ни Италији, да су се Немци то усудили учинити само у нашој сељачкој, балканској земљи, коју нису само мрзели већ у својој охолости и презирали, због тога што је нецивилизована и сељачка. Тако се одмах наметнуо и рефрен песме.“

Иако се непосредно после трагедије, али и после Другог светског рата, веровало да је број жртава био око седам хиљада, дугогодишњим истраживањем, објављеним у књизи „Име и број“ Станише Бркића, шефа музејске службе „21. октобра“ , тих крвавих дана убијено је 2.792 мушкараца, жена и деце, од тога 415 у селима и 2.377 у самом Крагујевцу. Сам број, међутим, не умањује тежину злочина, као ни после више од седам деценија још живу патњу породица жртава.

– Не може се говорити о тачном броју жртава, већ само о броју оних којима знамо тачно име и презиме, а било их је доста стрељаних и без личних докумената – објашњава за „Новости“ историчар Ненад Ђорђевић, кустос спомен-музеја.

– Ми настављамо истраживања јер се она не исцрпљују статистичким пописом, зато што иза сваког тог имена постоји лична судбина, као и судбина породица које су оставили иза себе.

Над самим Шумарицама деценијама лебде страшне приче о родитељима који су за једну ноћ поседели преврћући лешеве по стратишту у потрази за својом децом, о страдању малих Рома, чистача обуће… Неке од њих прерасле су у легенде попут оне да су и беле лале засађене у Шумарицама, годинама цветале као црвене. Једно од сећања које је ушло у мит, а историјски није проверено је и да је чувену реченицу: „Пуцајте, ја и даље држим час“, записану на камену међу 29 хумки, изговорио директор крагујевачке гимназије Милоје Павловић.

Лубардин завет, слика „Крагујевац 1941″ један од наших највећих уметника Петар Лубарда поклонио је Спомен-парку, уз услов “ да слике стално буду изложене у Крагујевцу и да се нигде не излажу у другим републикама, нити другим местима, нити као колекција нити појединачно.“ Жеља великог сликара се поштује, па се и данас само ту може видети збирка од 27 слика, међу којима је и велико платно „Доста крви, доста убијања“.

– Не постоје докази да су то његове речи, али ни да нису – каже нам Ненад Ђорђевић.

– У Крагујевцу је са својим ђацима стрељано више од 30 просветник радника, 16 професора и 15 учитеља и свако од њих је на стратишту одржао час из морала, па је као и Милоје Павловић, могао да изговори ту реченицу. Мање је битно ко је тачно изговорио, колико је важно да је остала упамћена.

Меморијални парк који захвата површину од 352 хектара пројектовале су архитекате Михаило Митровић и Радивоје Томић. Над десет хумки урађено је десет споменика, односно скулпторално-архитектонских целина. Централни је Споменик стрељаним ђацима и професорима, аутора вајара Миодрага Живковића, који је постао симбол парка и града Крагујевца. Најстарији је Споменик бола и пркоса, вајара Анте Гржетића из 1959. и представља фигуре мушкарца и жене, исклесане у једном мермерном блоку.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: