Писмо са села којег више нема: И ово ће проћи

Пише: Емило Лабудовић

Намножило се, роде мој, намножило, наврло одасвуд па притиска ли, притиска. Извире из катакомби времена и гмиже усмрђелим траговима за које смо се потанко надали да су одавно избрисани Кидише као хијене на лешину, гризе, глође, и завија од јарости, од злобе, од иједа који им се гомила у душама, препуним трулежи, гноја и сукрвице. У котлу, објешеном о вериге трајања, не само да ври већ је почело и да кипи, и пријети да угаси огњиште како би зацарио лед и све поново прекрили сњегови староставни. На кандило насрћу вјетрови од запада, студни и пуни воња на издају, ропство и мрак од вијека дужи. И, што би рекао Давид Штрбац, а још смо, изгледа, у његовим опанцима, „од милине једва се дише“!

И овдје од тога допре понешто, али одјекује и чује се много мање. Ова тишина, ова празнина, ова пустош, спољна и унутрашња, разводне и релативизују сав тај напон и набој који је на ивици да породи муњу. Зној, који немилице напада очи, замагљује слике које се смјењују као у тунелима страве у бољим забавним парковима, а жуљевити дланови једва да стижу и дуван да савију а камоли да се прихвате даљинског и засједну пред ону кутију којом се оглашава наша збиља. Овдје се има пречега посла од будалаштина којима се ви тамо замајавате, живот је овдје за динар (некад било) скупљи од свих мјера којима покушавате да га олакшате, и отима се ноктима и зубима од чемерне свакодневице.

Овима мојима овдје ни на крај памети није да се утркују са брзотрчећим Ранком, немају кад да сричу Рашкове језичке вратоломије, а у Драгињину, мислим државу, не би ни прстом да такну. Ово овдје је још увијек она исконска енклава чије име први пут би записано у „Дечанској хрисовуљи“ као метох који краљ Милутин дарова манастиру Бањска код Звечана. Зато се овдје звона Грачанице, Високих Дечана, Паћаршије… чују таман као и оно са цркве Светог Јована која, својом светињом и завјештањем, бдије над овом пустопољином. Али, да се стрепи, стрепи се. Види се то у потамњелим очима ових мученика, чује се у њиховом ћутању, шкргутању зубима, дубоким уздасима који им се отму с времена на вријеме. Стрепе јер знају, стрепе јер памте, стрепе јер се сјећају да ово наше ововремено лудило није од јуче и није само наше. Знају колико је мало требало да плане искра и да се ужди род и плане земља. Ону Драгињину, мислим државу, у то не рачунају, јер знају да је ова старија, већа и  једнако њихова. А у њену, мислим државу, не би ни прстом. Памте и знају колико је мало требало да се браћа дохвате колаца, мотика и будака, па да размеђе по главама. Свјесни су да је довољна и једна једина аветиња, а намножило их се, роде мој, намножило на обје стране, па да се окрене крваво коло. А све уз ону „ој, свијетла…“ којом смо некад, све док је Ранко није загадио Секулом, почињали наша кола.

Ужегло је, роде, таман као и код вас тамо, усијала се долина, жедна и сува, а спасоносни букови хлад измиче пред трком да се покоси, покупи сијено и намакну дрва за зиму, зиму коју најављују скоро као смак свијета. У тој трци са временом нема се времена ни да се тај чемер неизвјесности, који се као охладњела гука качамака свија у желудцу, макар разблажи разговором и чашом шљивовице још од лањског рода, скрајнуте за ове дане и за намјернике, ако их пут нанесе. Покушавам колико сам кадар, а и тога је све мање, да им додам руке и олакшам тегло, али они би радије да им кажем шта се све ово дешава и докле ће овако. Кажем им: ти одговори измичу и паметнијима, и умјесто тога им причам ону давно заборављену причу о једом Пиперу (мислим да се презивао Божовић) којег су Турци ухватили и животом три сина покушали да уцијене и натјерају да им каже гдје се крије чета хајдука. Смирен и са смрћу помирен, гледао је како му два сина, двије јабуке румене, набијају на колац (нека ми Ибрахимага опрости те ово поменух). Трећи син, једва до десете дорастао, привијао се уз оца, дрхтећи од страха. „Оче, хоће ли ме много бољети“ – питало је престрашено дијете? „Хоће, сине, бољеће“, једва је прокаменио отац. „Бољеће, али ће трајати кратко. А брука ако издамо трајаће довијека“!

Овима мојима ово не треба преводити и тумачити. Јер ако ишта знају, ако их је ичему вријеме научило, ако им је ишта од наслеђа остало, то је страх да се образ не окаља и да их срамота не надживи. Ето, рођени мој, надам се да ни теби не треба додатно да објашњавам, имаш и ти понешто од овог наслеђа у својим бисагама. Колико год да ово потраје – проћи ће, само образ и част треба сачувати. И не дирати у Драгињину, мислим државу, ни прстом, да се не огади. Има ове вукојебине коју волимо као очи и мимо Драгињине, мислим државе. И мјеста у њој па да нас је и три пута више. Ето.

А сад одох, зове Мита са стога, ваља му сијена додавати. Буди ми здрав и буди далеко од ове прљавштине којом би да нам огаде ово мало душе.

Прочитајте ЈОШ:

Димитријевић: Трећи Рим и ,,Велики ресет’’ – Светска закулиса и Борис Џонсон

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: