Лацмановић коментарисао измјене ТУ које је предложила ХРА: Ставови у девет тачака

„Овај предлог код Секретеријата за законодавство никако не би могао проћи као измјене, већ би се сматрао новим текстом, имајући у виду број чланова на којима је интервенисано“

Експерт за заштиту личних података и слободан приступ информацијама Раденко Лацмановић реаговао је на Предлог измјена Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве (СПЦ), којег је сачинила Акција за људска права (ХРА)

(ХРА) је упутила писмо премијеру Дритану Абазовићу, министру правде Марку Ковачу и министру људских и мањинских права Фатмиру Ђеки како би се додатно ускладио садржај текста Темељног уговора. Из те невладине организације у саопштењу поручују да је посебно неопходно усклађивање у погледу „екстериторијалног статуса објеката вјерске заједнице и др, да се прецизира и терминолошки прилагоди Закону о слободи вјероисповјести и правном положају вјерских заједница, односно грађанском, тј. секуларном карактеру државе коју Влада заступа“.

Лацмановић је у саопштењу навео „да правну норму треба тумачити, а не само је читати старо је правило, које су очигледно заборавили аутори предметног текста.“

„Тумачење норми подразумијева сагледавање услова у којима ће се она примјењивати, као и околности које су довеле до њеног формулисања, али и разумијевање догађаја и слиједа историјских околности због којих предметно питање треба да буде правно заокружено. Овај предлог код Секретеријата за законодавство никако не би могао проћи као измјене, већ би се сматрао новим текстом, имајући у виду број чланова на којима је интервенисано. Тешко је уз сво уважавање колега који су радили на овом акту повјеровати да су били мотивисани искључиво стручним, а не политичким разлозима“, навео је Лацмановић.

Као први разлог је навео то да је предлог упућен само једној од двије стране уговорнице и притом на адресу која нема никаква овлашћења у овој правној ствари. Као други разлог Лацмановић наводи да „колеге признају да су били вођени заштитом наводно угрожених интереса државе, а нигдје не помињу унапређење права вјерске заједнице о којој је ријеч у предметном питању“.

Лацмановић је своје ставове образложио у десет тачака:

„1. У Предлогу новог текста колеге инсистирају на брисању одреднице Темељни, при том образлажући да се само тако може назвати уговор који је потписан са Ватиканом, јер се ради о акту са међународно-правном снагом. Оваква теза је неодржива из простог разлога што је Црна Гора, тачније њена Скупштина, ратификовала бројне међународне уговоре и споразуме, који немају одредицу Темељни, због тога онај који је потписан са Светом Столицом сам по себи није се морао на тај начин карактерисати. Темељни уговор са Ватиканом па и са СПЦ треба да садржи ту одредницу јер на темељан и свеобухватан начин рјешава питања између страна уговорница. Ником од православних вјерника не вјерујем да би сметало и да је уговор који регулише односе Црне Горе са исламском вјерском заједницом такође садржао одредницу Темељни, јер и он на свеобухватан начин регулише односе између двије стране. Други уговори које је Црна Гора потписивала са међународном важношћу рјешавају само конкретна питања између наше и друге државе. Посебну одредницу Темељни уговор треба да садржи овај акт који треба да потпишу Влада Црне Горе и СПЦ, јер су односи између ових страна деценијама оптерећени бројним проблемима. Арбитар у спорењу између ове двије стране су грађани и они су дали свој одговор крајем друге деценије овога вијека.

2. Аутори предлога проблематизују и то што се у преамбули Темељног уговора помињу хришћанска времена и такав став образлажу чињеницом да у Црној Гори постоји више заједница које су хришћанске. Занемарују да ником од православних вјерника не смета да се у сличном акту са другим вјерским заједницама такође помињу хришћанска времена.

3. Колеге такође проблематизују и континуитет СПЦ у Црној Гори и предлажу да исти буде замијењен правним субјективитетом. Аргументацију за овакав предлог налазе, како и сами кажу, и у србијанском записнику који помињу СПЦ након Начертанија и 1836. и 1929. годину. Они заборављају да су у Србији вјековима биле одвојена световна и духовна власт што у Црној Гори није случај. Такође занемарују и чињеницу да усред историјских околности и сељења пећке патријаршије једино је Митрополија црногорско-приморска имала непрекинут континуитет у свом деловању, али увијек у дјеловању Српске православне цркве. Континуитет је потребан у Темељном уговору јер је Митрополија црногорско-приморска као неодвојиви дио СПЦ дала немјерљиви допринос у стварању државе Црне Горе.

4. У предлогу новог уговора доминантно се позива на рјешења која садрже слични споразуми Хрватске и Словеније са СПЦ. Овдје се свјесно занемарује различит положај и улога СПЦ у тим државама у односу на Црну Гору. Посебно је проблематично то што гдје се рјешења из Темељног уговора подударају са онима у Хрватској и Словенији, колеге релативизују.

5. Скоро да боли, а у најмању руку забрињава предлог колега да се измијени одредба која се односи на вјерске празнике, Божић и Васкрс на начин што ће умјесто православни вјерници бити уписано вјерници Српске православне цркве. Не треба бити вјерник, а још мање познавати канонско право па знати да за сваког православног вјерника без обзира под коју мјесну јуриздикцију припада, нема већих празника од ова два, или можда има али нам аутори овог предлога ту тајну не открише.

6. Смијешно звучи предлог да се у појмовникну објасне ријечи хиротонија и архиепископ. То уколико колеге не знају више говори о њима него о питању које проблематизују.

7. Када су у питању јавна овлашћења која се посебно желе спорити, колеге се само дјелимично позивају на рјешења наших сусједа, јер кажу да крштеница није јавна исправа, а ни по закону у Црној Гори склопљен брак у цркви није доказ његовог стварног постојања. Одмах након тога признају да се у Хрватској црквени брак признаје као чињеница његовог постојања и производи правне последице. Умјесто да колеге предложе сличну одредбу у нашем законодавству они рјешење комшија Хрвата релативизују.

8. У јавности се много говори, па и колеге на то указују да наводно полиција нема овлашчења да без одобрења надлежних црквених одобрења улази у храмове и поступа са вјерницима као и са другим грађанима који се налазе на различитим локацијама. Ово не само да није тачно него представља и грубу замјену теза када су у питању полицијска овлашћења и права грађана, па макар они били и вјерници. Колеге посебно себи праве проблем јер тврде да скоро идентичну одредбу садрже и уговори са двије друге доминанте вјерске заједнице у Црној Гори и кажу да то није у складу са Уставом Црне Горе и Кривичним закоником наше државе. Поставља се не само реторичко већ и суштинско питање због чега су ако је то тако до сада ову чињеницу прећуткивали и нијесу предлагали измјени потписаних уговора.

9.Аутори предлога новог уговора не дају одговор на питања шта урадити када су већ обје уговорне стране усвојиле усаглашен текст, како исти мијењати без сагласности једне од двије стране“.

10. Проблематизовање Свете тајне исповјести у смислу свједоцења, је исто као тражити од новинара да открије извор информација. У Светој тајни исповјести, трази се опрост за гресна дјела и мисли. Када су у питању гресна дјела у кривицно правном погледу ту је држава да их открије и сакционисе. Гресне мисли и њихове последице на свестенику је да их предуприједи. Овдје колеге су требале да афирмису превентивно улогу црквених лица у односу на репресивну снагу државе.

„На основу ових, на прво читање, примијећених правних, најблаже речено, нејасноћа може се извући недвосмислен закључак да се ради о неочекивано лошем тексту сачињеном од добрих правника“, закључио је Лацмановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: