Зашто је свака прича о одрицању од Космета бесмислена

Пише: Миша Ђурковић

Прошле недеље, пријатељ и ја сели смо у ауто и направили тродневно путовање по Косову и Метохији. Он је Косовац пореклом па долази повремено тамо, а и ја одлазим до Грачанице и севера у разним приликама. Но обојица нисмо били у Метохији јако дуго и зато смо кренули да обиђемо овај део наше земље.

Путовање смо започели у Грачаници, где се човек сваки пут изнова запањи Милутиновом задужбином. Највише времена провели смо са владиком Теодосијем у врло занимљивом и корисном разговору о томе шта се дешава са нашом заједницом тамо. После тога нас је повео у обилазак правог малог пољопривредног комбината чије се подизање приводи крају и у коме је у изградњи, одржавању и производњи хране запослен немали број наших људи. После виђења са угледним члановима заједнице и промоције књиге у Дому културе, кренули смо за Дечане.

Ауто-пут који води од Приштине до Пећи урађен је веома квалитетно и њиме смо релативно брзо стигли до овог великог метохијског града у коме је некада постојала озбиљна српска популација. Од Пећи смо низ венац Проклетија са смирајем вечери стигли до једног од оних места које је тешко описати речима. Манастирски посед је опасан зидинама и жицом, а осим италијанских војника који су ту од 1999, испред улаза је и контингент из Северне Македоније.

У лаври је сада око двадесетак монаха и искушеника, а ту су и радници ангажовани у сезонским пословима и сакупљању летине која сада стиже. Нас је сачекао отац Петар, сместио нас на конак и после манастирске вечере уживали смо уз чувено вино на тераси, гледајући у заиста високу цркву док је са Проклетија стизала угодна свежина. Након јутарње литургије са монасима, отворен је кивот па смо имали и привилегију да целивамо мошти Светог Краља Стефана.

Из непрегледног богатства историје овог чудесног места поменућу збирку старих фотографија и књигу са потписима и записима посетилаца из периода 1924–1944. На почетку стоје потписи краља Александра и краљице Марије управо из 1924 када су дошли да запале чувене Миличне свећњаке. Наиме, по предању кнегиња је 1397. дошла у посету манастиру и донела две велике свеће, више од два метара, остављајући завет да их запале ослободиоци Косова. После 527 година краљ је са супругом и официрима дошао и запалио ове свеће. Оне стоје у трпезарији и чекају неку нову прилику да поново пусте свој пламен.

Након дугог разговора са игуманом Савом, отишли смо у Пећ. У граду су једини Срби свештеник Зоран и његова породица који чувају централни храм. Све наше сакралне објекте чувају или припадници полиције или војног контигента. Углавном су врло пристојни људи који сарађују са нашим свештеницима и монасима.

Кроз Пећ смо прошетали и покушали да седнемо у некадашњи хотел „Метохија”, али не може место да се нађе. Град је као и Призрен током лета препун, а на путевима доминирају таблице Немачке, Аустрије, Швајцарске и других западних земаља. На пар места смо чули и наш језик, који углавном у Метохији причају преостали Бошњаци. После Пећи, отишли смо мало уз Руговску клисуру где се у фантастичном кањону виде пећине, некада монашке испоснице, а затим смо се вратили у лавру Пећке патријаршије. Комплекс од три цркве и припрате коју је подигао Макарије Соколовић садрже у себи неописиве светиње. Поред трона у који се уводе српски патријарси, и моштију бројних некадашњих поглавара наше цркве, најистакнутије место има икона Мајке Божје пећке, или Пећке Краснице коју је донео Свети Сава. По предању ову светињу сачинио је јеванђелиста Лука око 50 године.

После Пећи посетили смо малу српску заједницу у Ораховцу и дом Павлине Радовановић, а затим и једино компактно српско насеље у Метохији, Велику Хочу. Овде су поносни на „свог нобеловца” Хандкеа и на фантастична вина која и даље производе винице Петровића, Бркића и осталих произвођача. На крају тог дана коначно смо стигли у један од најлепших српских и балканских градова – Призрен. Домаћин нам је био заменик ректора Богословије отац Исидор. Тешко је описати сво богатство које овај чудесни град чува. Од обновљене богословије, задужбине Игуманова, преко Богородице Љевишке, Цркве Светог Спаса која уз тврђаву Каљају доминира над градом, монументалну саборну цркву у центру, где је и седише епархије, и дивних малих цркава које су подизале породица велможа. Ту су и камени мост из седамнаестог века и монументална Синан пашина џамија, направљена од грађе из порушеног манастира Светих Архангела – чак су и капители преузети. И читава оријентална архитектура старог Призрена је задивљујућа.

У овом граду је атмосфера најрелаксиранија, у локалима можете да наручујете на српском и разне групе из централне Србије долазе овде. У Архангелима је подигнут велики конак где може да се спава и паркира. Постоје и места попут Ђаковице или Велике Круше, где се не препоручује кретање за Србе, али у већини места бар за сада могуће је слободно кретање. Сваки Србин треба да дође и да лично доживи ова блага Метохије како би схватио у којој мери све то чини темељ нашег идентитета и зашто је свака прича о одрицању од Космета потпуно бесмислена.

*Научни савјетник, Институт за Европске студије

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: