Новоцрногорски лингво-унитаризам

Пише: Веселин Матовић

Премда су се његови обретници позивали на тзв. јекавско јотовање, као његову специфичност и доказ његове аутохтоности и различитости од српског, тзв. црногорски језик ступио је на дужност службеног језика у Црној Гори у два лика: јотованом (или јотираном, како кажу његови стандардолози), са двије нове графеме с́ и з́, и нејотованом, с тим што је „јотирани“ „обавезујући“. „Сви преживјели облици, као што су рецимо продукти тзв. јекавског јотовања новом црногорском нормом кодификовани су као обавезни“, каже се у Правопису црногорског језика (2009), што значи да су њихови нејотовани парњаци алтернативни и необавезујући. Они, као другоразредни, чине, како наводе аутори Правописа, „први слој црногорског језика“, односно – они су „општа штокавска норма, заједничка босанскоме, црногорском, хрватскоме и српском језику“! Други је „општецрногорски (коине), заједнички свим црногорским говорним представницима“. То су „јотирани“ облици, или „наше препознатљиво језичко обиљежје“, којима „треба давати примат не би ли се као такви задржали“.

Та два неравноправна и међусобно ривалска слоја чине „кодификовани црногорски језик“ – један као његово лице, други као наличје, оба лажно дефинисана.

То што се овдје именује као „општа штокавска норма“, нити је комун, који ара и развлачи, кад им и како им падне на памет, неколико балканских племена, нити је први, ни други, нити било који слој било ког другог, па ни црногорског језика, већ вуковска норма српског језика, коју би, да развали, у име црногорског лингво-унитаризма, неколико најамних кодификатора идеолошке магле, односно да је, након више од сто и педесет година њеног учвршћивања у Црној Гори, смуте и обезличе и под лажним именом прогласе некаквим необавезним слојем црногорског језика. И све то насупрот чињеници да се вуковске књижевно-језичке норме и њеног српског имена држи, и у писаној и у говорној пракси, далеко више грађана Црне Горе од оних који се, по партијској директиви, опредјељују за, такође некакав, општецрногорски коине.

Након доношења новог Устава у коме се црногорски језик дефинише као служнени језик у Црној Гори, његов тако сачињен правопис, „обавезан је на нивоу државе“, што значи за све њене грађане, па и за заступнике имена српског језика. Правопис службеног језика, прихваћен и озваничен од стране надлежне државне институције, у овом случају то је бивше Министарство просвјете и културе, као његов издавач (2009), својеврстан је закон, кога су се у јавном комуницирању дужни придржавати сви грађани и све државне институције. Овога се, међутим, иако је прошло тринаест година од његове појаве, нико не придржава, чак ни највиши државни званичници; ни сама Влада, чији је званични сајт досљедно исписан правописом српског језика. То је најбоља потврда његове оправданости и усклађености са савременом језичком ставрношћу коју, показало се, није могуће спутити пређом црногорског лингво-унитариза. На Студијском програму за црногорски језик на Филолошком факултету у Никшићу, такође се не прихвата јекавско јотовање као обавезујућа норма црногорског језика, односно овакав његов правопис. Тамо су остали при српском, вуковском језичком стандарду, само што су му име промијенили, па српски језик предају као црногорски, што је још један новоцрногорски куриозитет. (Као у оној анегдоти о муслиману који у вријеме рата коље свињче, говорећи: «Квичало не квичало, за мене си јагње».)

Друго (али је и прво):

Како неколико случајева тзв, јекавског јотовања, нека их је и тридесет, може бити посебан језички слој црногорског језика, односно аутохтона појава у Црној Гори и њено „препознатљиво језичко обиљежје“ када је то дијалекатска црта источнохерцеговачког дијалекта српског језика, јужног нарјечја, како га је звао Вук Караџић, и присутна је на цијелом његовом простору: и у Херцеговини, и у Босни, и у Србији, и у Хрватској и у Црној Гори? (И на простору зетско-рашког дијалекта, наравно.) Према томе, ако су облици из његовог првог слоја „општа штокавска норма“, онда су и ови из другог – општа штокавска дијалекатска појава, што значи да ни у једном ни у другом слоју нема ништа што се може означити као препознатљиво црногорско језичко обиљежје! Вук је ове облике заобишао, држећи се свог стандардолошког начела „опћене правилности“, дакле – да би избјегао анархију у правопису, у систему, а не што је сматрао да су тих неколико маргиналија аутохтоне особине „црногорског језика“. Језик је систем, а не „слагање варке на варку“! Вук је то знао и прије Сосира, зато и није запао у конфузију у какву су запали новоцрногорски правописци (домаћи и страни), који би од језичке шљаке да праве нови књижевни језик. И да развале сто и педесет година изграђивану и одавно у Црној Гори учвршћену ортоепску и ортографску норму српског језика. Управо, опште неприхватање у јавној комуникацији, облика насталих јекавским јотовањем најбољи је доказ њене стабилности, али и да ће они заувијек остати тамо гдје их је Вук оставио – у амбарима народних говора. (Тринаест година било је више него довољно да то провјери и потврди језичка пркса.)

Вук, додуше, није знао за црногорски језик. Није се с њим сретао ни на Цетињу, ни у Котору ни у Стањевићима, а гдје да га нађе – нијесу знали да му кажу ни Његош, ни књаз Данило ни књаз Никола.)

Није Вук знао ни да ће се на том „језику“, кодификованом од трештина из његове радионице, двослојном, или дволичном (такав се појавио из стандардолошке моделарнице Матице црногорске и Дукљанске академије наука), изводити настава у црногорским школама, као ни да ће га црногорски Парламент једног дана, већином гласова, изабрати да буде службени језик у Црној Гори. И да ће се њиме писати и штампати сви уџбеници за језик и књижевност (а и други), намијењени основцима и средњошколцима, једнако дјеци заступника имена црногорског као и оној заступника имена српског језика.

Дакле, оно у шта су се црногорски стандардолози највише уздали, показало се најмање сигурним. Управо тај њихов други, „обавезујући“ и привилеговани слој, или лик црногорског језика, иако је од његове укњижбе протекло више од деценије, није се слијепио са првим – „општом штокавском нормом“ као својом подлогом, па није ни заживио – ни у говорној ни у писаној пракси, нити је изашао из свог дијалекатског опсега, нити ће икада изаћи. Али је у овдашњем образовном систему произвео језичку конфузију какву може да произведе само мртво ткиво у живом организаму.

То се посебно испољило у уџбеницима за језик и књижевност, у којима се згуснула правописна тмуша дублета и алтернатива, као шума „Стриборова“, из које ни дјеца ни наставници њихови не знају на коју ће страну – јотовану или нејотовану, за „обавезујућим“, „аутентично црногорским“ с́еди, или за „алтернативним“, „ни Давидовим , ни царским, ни спахијским“ (сједи)? Из те невидјелице, сваки пут је погрешан и сваки путоказ је под лажним именом.

Тако се овај провидни симулакрум, иако неприхваћен безмало у свим сферама друштвеног живота и фактички мртав, показао као скоро савршен механизам, не само за гашење имена српског језика у нашим школама, него, као што видимо, и за разваљивање његове ортоепске и ортографске норме, и то тамо гдје би требало да се она учи и најдосљедније поштује. Изгледа, то и јесте његов крајњи циљ и смисао – да ликвидира сваку норму, заротира сваки путоказ – да све изгуби смисао.

Будући да је тзв. црногорски језик Општим законом о образовању чл.11, установљен као наставни језик у нашим школама, а српски сведен на његово алтернативно, необавезујуће и функционално недефинисано име (заостао «надимак» из неких прошлих времена – вишевјековног «самопорицања» Црногораца а затим и «сурове српске окупације Црне Горе, од 1918»), и пошто се у постојећим наставним програмима изричито наглашава да се у оквиру наставе предмета за језик и књижевност „ученик оспособљава за јасно, разумљиво, правилно и функционално усмено и писано споразумијевање црногорским стандардним језиком (не и српским, наравно!) у различитим околностима“ , односно да „Учећи црногорски језик (не и српски, разумије се!) ученици овладавају комуникацијском језичком компетенцијом и стичу основне читалачке, медијске, информацијске и међукултурне писмености….“ „ и „на крају учења ученик ће моћи да: примијени језичку норму црногорског језика (не и српског, јер њу треба развалити, а не учити!) у говору и писању“, и да су у складу са овим циљевима сачињени и садржаји програма и уџбеника, јасно је да се у Црној Гори, већ више од једне деценији, скоро половини школске популације (конкретно: дјеци заступника имена српског језика), у својим школама и у својој држави, ускраћује право образовања на свом језику и изучавање свог језика (његове норме, значаја, историје, процеса стандардизације), односно да изграђује своју језичку културу, у складу са књижевном нормом и насљеђем свог матерњег (српског) језика, што је им је гарантовано и постојећим Уставом ЦГ (чл. 75) и Конвенцијом УН о правима дјетета (чл. 2 и др). То је, уосталом, и један од главних циљева васпитно-образовног процеса. Што би народ рекао – због тога дјеца иду у школу.

Некада је познавање и поштовање књижевнојезичке норме био знак културног одгоја и статуса, чиме су се људи легитимисали при првом сусрету, на улици, у кафани, у школским зборницама. За то је била, по природи ствари, задужена школа, и она је деценијама тај посао успјешно извршавала. Но, о томе су се бринули не само професори језика него и сви други, и љекари, инжењери, правници, па и конобари у бољим кафанама. Не каже се случајно да је књижевни (стандардни) језик, језик културе.

Али, шта то бијаше култура?

Додамо ли овоме да су и сви школски уџбеници штампани црногорским језиком (тако пише у каталошким напоменама Завода за издавање уџбеника), што значи и његовом правописном нормом, којом се у значајној мјери нарушава норма српског језика, онда тек видимо докле је све то отишло. Иако је Уставом (чл. 13) дефинисан као „језик у службеној употреби“, српски језик се у нашим школама, као што видимо, учи из уџбеника за црногорски и на црногорском језику! (Учи ли се енглески из уџбеника за српски језик и обратно?)

Посебна је прича што је његово име скоро сасвим нестало из вокабулара школске омладине. А нестанком имена језика, зна се, нестаје и име народа.

Међутим, ова ствар, осим појединце из културе, науке и образовања, и свега неколико овдашњих националних организација и медија, одавно више никога не занима, посебно након Спразума власти и опозиције, из септембра 2011, кад су лидери српских опозиционих странка побједоносно објавили да су коначно ријешили питање имена наставног језика и наставног предмета за језик и књижевност у црногорским школама. Жестоко преварени (да ли и постиђени?), никада више ни ријеч о томе нијесу казали. Не зна се на ком су језику – на српском или на црногорском (јотованом или нејотованом), латиницом или ћирилицом, писана рјешења њиховим сљедбеницима о постављењима у државним службама и предузећима – (по висини и по дубини), када су се, након пада ДПС режима, домогли крајичка власти, али није познато да је неко од њих јавно негодовао што му је учињено неправо с те стране.

У међувремену, смијениле су се двије владе и два министра просвјете, промијењени су и директори школа, али је питање имена језика, наставних програма и уџбеника у нашим школама, и даље табу-тема. Ћуте министри, ћуте страначки лидери, ћуте директори школа, професори, студенти, родитељи. Никоме се, изгледа, не стављају прсти у ту жеравицу.

Тако је и након пада ДПС режима, школа остала недирнуто, и најјаче, упориште етнонационалне концепције тзв. новоцрногорског лингво-унитаризма – најпоразније политичко-идеолошке амбиције која се икада појавила на овим просторима, и која не само што је изазвала коријениту подјелу у народу него је подстакла и све девијације и све болести црногорског друштва – од незапамћене злуоупотребе државног апарата до организоване пљачка друштвене имовине, корупције и криминала.

Ипак, ријешено је црквено питање. Да ли је на помолу језичко…?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: