Темељни уговор СПЦ и Владе Црне Горе: Камен темељац или камен спотицања?

Аутор: Мр Василије Марковић, истраживач-приправник на Инситуту за упоредно право у Београду

Влада Црне Горе и СПЦ потписале су Темељни уговор 3. августа у Подгорици. Тиме је стављена тачка на један вишедеценијски проблем, али су нова питања и „контроверзе“ одмах почели да заузимају јавни простор, што показује да је ова тема далеко од ријешене, иако је формално „на папиру“, све јасно и разријешено.

У недавном гостовању на црногорском јавном сервису митрополит Јоаникије је, говорећи о коначно потписаном Темељном уговору између Црне Горе и Српске православне цркве истакао да „Цркву не конституише Темељни уговор нити било који акт, већ сам Господ Исус Христос“. Међутим, једнако као што је апостол Павле посезао за римским грађанством, желећи да себи обезбиједи одређене процесне олакшице какве је тадашње римско право предвиђало, нема никакве сметње да и Црква у данашње вријеме користи све расположиве правне механизме који јој стоје на располагању како би осигурала предуслове за обављање јеванђељске мисије у савременом друштву.

На примјер, и Светој столици се данас управо у циљу лакшег обављања њене апостолске мисије признаје међународноправни субјективитет, па би у сличном контексту требало тумачити Темељни уговор који су потписали Нјегова светост патријарх Српски Порфирије и премијера Дритан Абазовић.

Неопходност Темељног уговора

На потписивању Темељног уговора сасвим оправдано је инсистирано не само ради отклона негативних посљедица деценијске дискриминација СПЦ, већ и из пиотребе да се одређена значајна питања регулисана Законом о слободи вјероисповјести додатно прецизирају у складу са особеношћу СПЦ, као конкретне вјерске заједнице и уговорне стране, а у складу са ставом који је заступао и велики Слободан Јовановић да је „с обзиром на различитости вјерских заједница, готовбо немогуће о свима њима донијети (само) један исти закон.“

О томе како се чињеницом потписивања Темељног уговора прекида деценијска дискриминација, у складу са схватањима Европског суда за људска права у Стразбуру који је у пресуди Савез цркава „Ријеч живота“ и др. против Хрватске утврдио да „када постоје закључени споразуми са другим вјерским заједницама, изостанак закључивања таквог споразума са оним вјерским заједницама које то желе представља дискриминацију када Влада не пружи разумно и објективно оправдање за такво разликовање, више је излишно писати“. Стога ће наредни одјељци покушати да укажу шта за правни положај СПЦ у Црној Гори, али и правни систем и црногорско друштво у цјелини може донијети садржај Темељног уговора pro futuro.

Другачије речено, да ли примјена одредаба Темељног уговора у пракси може означити почетак укидања јаза између, како је то сликовито писао проф. Дарко Танасковић, позајмљујући термин од Јиргена Хабермаса и Јозефа Рацингера „црногорске предсекуларности и европске постсекуларности“? Одговор на ово питање, по дубоком уверењу аутора, зависиће искључиво од спремности црногорске државе и друштва да прихвати и призна чињеницу да вјерске заједнице учествују у „изградњи јавног живота, али на начин квалитативно неупоредив са другим недржавним субјектима“, како је писао проф. Герхард Роберс, најпознатије светско име државно-црквеног права, који је недавно и објавио књигу посвећену слободи вероисповести у Црној Гори, а у којој се доста критички осврнуо на несрећни ДПС-ов Закон из 2019. године. Пренесено на нормативни предео, односно садржај ТУ, одговор на постављено питање зависиће умногоме од прихватања и примене у пракси одредбе о државном јемчењу јавних овлашћења СПЦ у Црној Гори (чл. 2 ст. 1 ТУ).

Питање континуитета

Јавна овлашћења представљају разноврсну могућност недржавних субјеката (укључујући и вјерске заједнице) да, ради лакшег обављања своје основне дјелатности, иступају с прерогативима државне власти у појединим случајевима, и у српској науци управног права сматрају се претпоставком јавноправног субјективитета. Одредба Темељног уговора којом се таква овлашћења јемче СПЦ изазвала је као ниједна друга одредба, изузев дијела Преамбуле у коме се гарантује континуитет мисије СПЦ у Црној Гори од 1219. године, право бјеснило међу критичарима потписане верзије Темељног уговора.

У таквој помами, у којој су предњачили НВО Акција за људска права, али и предсједник Мило Ђукановић, прво су страдале основне правничке истине. Тако се могло чути да се СПЦ не смију јемчити јавна овлашћења јер она припадају само држави (сиц!), иако је сам појам јавна овлашћења нераскидиво везан за субјекте који нису држава те је рећи да држава врши јавна овлашћења својеврсни плеоназам! За филигрански, али исправан теоријски став према коме су цркве и вјерске заједнице, због свог аутономног самоодређења, недржавни субјекти спрам којих држава није слободна у оцјени хоће ли нам или не повјерити одређена јавна овлашћења, већ не може а да то не учини, а што је и изражено кроз поменуту одредбу Темељног уговора, тек није било слуха међу неубједљивим критикама упућеним усвојеном Темељном уговору.

Како било, одређена таква јавна овлашћења призната су СПЦ Законом о слободи вјероисповјести, али и другим законима у области образовања, културе, јавног информисања и слично, а додатно потврђена одредбом Темељног уговора, и могу се у наредном периоду показати кључним за неопходну институционалну трансформацију из модела строге одвојености, чији је Црна Гора данас готово једини представник у Европи, у савремени уставни модел кооперативне одвојености државе и цркве.

Да заиста постоји извјестан степен корелације између јавноправног статуса цркава и вјерских заједница одвојености уз сарадњу, као све значајнијег европског стандарда у овој области, показује нам примјер Нјемачке која има један од најдоследније изграђених модела кооперације, а у којој су цркве и вјерске заједнице правна лица јавног права. Значај такве сарадње апострофирао је и митрополит Јоаникије у поменутом интервјуу, али и истакао да је у потписаним уговорима „много јаче наглашен јавноправни субјективитет Католичке цркве него СПЦ“.

Ово је нажалост посљедица исувише формалног приступа црногорских власти, које су такав статус Католичкој цркви гарантовале због међународноправног субјективитета Свете столице, не уважавајући доминантан став у науци државно-црквеног права према коме све уговоре с вјерским заједницама треба третирати једано у погледу садржине и ранга, без обзира на то да ли су неки међу њима формално закључени као међународни уговори.

Печат.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: