Ин Мемориам: Мати Макарија Соколичка 1940-2022.

„Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао! Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита!“ – емотивном поруком монахиње манастира Брњак опростиле су се од игуманије Соколичке Макарије.

Мати Макарија (Обрадовић) преминула је у четвртак на Војно-медицинској академији у Београду. Сахрањена је данас (20. август 2022. прим.ред.ИН4С), када је и објављен њен одлазак са овог света, према сопственој жељи, у свом манастиру надомак Звечана и у најужем кругу својих сестара, и владике Теодосија, који је служио опело и којем је саслуживао игуман Данило.

Остаће упамћена као покретач обнове економије манастира старог шест векова и једна од најобразованијих свештених лица рашко-призренске епархије и СПЦ.

Манастир је под њеном вишедецинијском управом не само опстао у тешким предратним, ратним и поратним временима, већ је доживео свој процват.

И сама иконописац, покренула је и школу и радионицу иконописања у манастиру, бавила се писањем издавши више књига, и преводилачким радовима, а у младости и фотографисањем. Говорила је више страних језика.

Била је доктор хемијских наука и предавач на универзитету у Београду пре него што се замонашила, а потом је завршила и теолошки факултет у Солуну.

Монахиње Брњака, у знак сећања на мати Макарију објавиле су део њеног аутобиографског записа са једноставном поруком „Ово је она“.

Он представља део сећања на њено тешко детињство и открива другачију страну личности игуманије коју народ, али и политичари и међународни представници који су имали прилику да је виде и обиђу, памте по строгости и чврстом ставу; до мере да су је неки од високих војних старешина француског КФОР-а, својевремено након рата од милоште и у потаји називали „генерал“.

У наставку објављујемо запис „Покајање убице нашег оца“, са којим су се некадашње грачаничке монахиње а сада у манастиру Брњак опростиле од своје сестре.

Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке.

Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим.

У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици.

Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима.

Били смо срећна породица. У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици.

По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају.

Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује „Да се побију сви они који нису са нама!“, у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би „раздужио оружје и униформу“.

Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. „Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани.“ И отишао је да се никада више не врати.

Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох:

„Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан.“

Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи „бити стрељан“, али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца.

Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њан положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана „ослободиоци“ лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи.

Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену.

Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб.

Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље.

Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину.

Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад.

Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало.

Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе.

Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача.

Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља.

Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно.

Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради. И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их „преброји“ чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе.

Човек тужних очију га је замолио:

„Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом.“

„Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију.“

Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу:

„Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек.“ – као да ме је гром погодио, а он је наставио – „Али, директива Партије, је морала да се изврши.“

Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца.

Човек је наставио исповест:

„Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши.

У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изашли на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан. Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо: „Јао, моја жена и моје четворо деце!“, ту сам га и сахранио.

Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај „Јао, моја жена, и моје четворо деце!“, и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку – а онда је сочно опсовао Тита и Партију.“

Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила:

„Та деца су Вам одавно опростила.“ Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њано срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу.

Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ:

„Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас.“

„Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне.“ – изговорила сам већ сређених емоција.

Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом.

„Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка.“

„Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек.“

„Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу.“

Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест.

Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве.

После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот.

Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима.

Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Њагово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав.

КоССев

Прочитајте ЈОШ:

Ђакон Павле Љешковић: Вољети

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: