Аман, не туцајтје нас више у здрав мозак!!!

Пише: Емило Лабудовић

Биће ово, а можда и оно. Биће овај, а можда и онај (ко неће бити већ је дефинисано). Боље је ово од онога, а оно није или јесте решење за ово. Избори сада, избори касније, влада одмах или… Отприлике би се свим овим непознаницама и недоумицама којима нас заваравају ових дана могла дефинисати политичка ситуација након „пада“ Владе којом је кормиларио Дритан Абазовић.

То што су политички односи међу актерима најчешће детерминисани личним одијумом главних актера (Црна Гора је мала, свако свакога зна до у кваран зуб) додатно усложњава стање и разрешење чини неизвјеснијим. Сујета бивших, помијешана са страхом од (више него заслужене) политичко – правне одмазде, судара се са ништа мање израженом сујетом долазећих, убијеђених да су богомдани да буду „калиф умјесто калифа“. Украваћена или не, потпомогнута децибелима који заглушују здраворазумско сагледавање ствари, ова сујета доминира (част ријетким изузецима) и не дозвољава да се разрешењу ни мало повољног стања приђе трезвено, одговорно и државнички. А вријеме не чека.

Не треба бити аналитичар калибра Чанка или оног етаблираног Љуба па закључити да је вријеме једини ресурс којим, уза све материјално сиромаштво, политичка Црна Гора најмање располаже. Иде јесен, завршава се не баш репрезентативна туристичка сезона, почиње школска година, проблеми са енергијом, дивља што домаћа што увезена инфлација, потрошачка корпа увелико надмашила све плиће џепове… којим год редом да се поређају ови проблеми – висе као омча око врата (не)дужних грађана. А омча је омча, била од кравате или мокрог конопца, једнако гуши.

Али, кад се све размотри очима изван политичког и страначког пијанства, трезвен поглед говори да нас актери и креатори наших судбина, страни и домаћи, заправо – зајебавају. Јер овдје је и врапцима одавно јасно да ће расплет бити онакав какав нам је већ скуван у троуглу Брисел – Лондон – Вашингтон, и да треба само да се пође код оне двије госпође амбасадорке по рецепт. Па кад је већ тако, а тако је, аман, заман, престаните да нас туцате у здрав мозак и чините то што морате, и то што прије. Да бар знамо кога да псујемо, пред киме да штрајкујемо и да, ако нам већ није суђено да живимо, животаримо као сав нормални свијет. И, да, да не заборавим: има ли ико крштен да ми објасни чији је сада онај „наш“?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: