„Путинов пројекат ресуверенизације Русије“

Од краја 2021. године, па до средине наредне, Владимир Путин се неколико пута обраћао јавности. У његовој каријери, чини се, никада већи број значајних иступања у тако кратком временском интервалу.

Поводи су били врло озбиљни: преговори са САД о стратешкој стабилности, затим ситуација у Донбасу, потом одлука везана за ДНР и ЛНР, мере за економску стабилизацију након увођења западних санкција, стање у Украјини, будућност Украјине, специјална војна операција у Украјини… Украјина, Украјина, Украјина. И поред ње, у том контексту, увек и питање односа са колективним Западом.

Санкт Петербург као Минхен

Међутим, говор из јуна 2022. године који је председник Русије одржао на Санктпетербуршком економском форуму разликује се од претходно наведених. Због садржаја и карактера написаног, може се упоредити са оним из 2007. године са Минхенске безбедносне конференције.

Ако је тада у Минхену Владимир Путин најавио заокрет у руској спољној политици и саопштио свету да захтева равноправан статус за своју земљу у свим будућим преговорима, сада је у Санкт Петербургу најавио да ће Русија имати важну улогу у структурирању новог мултиполарног поретка.

Као што је у првом случају из инсистирања на равноправности произилазило много тога у политичкој пракси и текућим процесима, тако и у овом случају из ове најаве исходи огроман број врло конкретних ствари.

Анализирајући речено, стиче се утисак да ангажман у Украјини за Путина није циљ сам по себи, већ средство помоћу којег се остварују више и далекосежније стратегијске замисли. То ће се одразити и на спољнополитичком плану, у укупним међународним односима, али и на унутрашњем плану, у Русији.

Природно стање

Када је реч о светској политици, Путин је констатовао да више нема једнополарности. Не, ово није била претња било коме, није била ни најава било чега, већ просто закључак. Добро образложен и вишеслојно аргументован.

Слика САД и евробирократије о данашњем свету само је илузија. Занимљиво, у председниковом обраћању појављују се оцене о различитости култура, цивилизација, перцепција и интереса, рекло би се ништа ново у руској теорији и пракси, оно што је Путин саопштио почива на тезама Александра Панарина, Лава Гумиљова, Николаја Берђајева, Константина Леонтјева, Владимира Соловјова, Јевгенија Примакова и многих других, али у овом контексту изговорено – тиме се указује и да је мултиполарност природно стање.

Шта се тако наговештава? Постбиполарни период у међународним односима, када су „САД прогласиле себе Богом на земљи“ само је изузетак, инцидент, одступање од правила, аномалија због које прети хаотизација. Оно што се на Западу антиципира врхунцем доминације, за остатак света је врхунац кризе. Златна милијарда желела је да живи лагодно и богати се науштрб остатка света. Једнополарни поредак био је неоколонијални поредак, темељио се на суровој економској експлоатацији заснованој на бесомучном штампању долара који одавно нема вредност која му се приписује (врхунац тога манифестује се последње две године када је новчана маса у САД повећана за невероватних 38 одсто, иако се у пандемијским условима уочавала стагнација у реалној економији), али и наметању вредности и правила. Односно, како то Путин оцењује „псеудовредности дехуманизације и моралне деградације“.

Хиљадугодишња историја

Када је о правилима реч, о организацији сопственог система, Путин их проналази у хиљадугодишњој историји, а не у западним нормама и оквирима. При томе, међународне институције се девалвирају и не постоје никакве гаранције безбедности. Што онда значи да је са колективним Западом у постојећим условима немогуће постићи било какав споразум.

Русија иде даље, сама гради свој пут, али ће не само позвати остале да следе овакав приступ, већ и са другима тесно сарађивати да се легитимизује и надограђује такав приступ.

Мултиполарност добија своје нове обрисе, у новом поретку западне вредности и правила представљаће тек један центар одлучивања, и то онај који ће бити одбачен од осталих актера (а ко ће кренути за псеудовредностима дехуманизације и моралне деградације и пристајати да буде економски експлоатисан!?). Украјинска криза ће једног дана бити окончана, оружана дејства завршена, али то не значи и да ће се западне земље предвођене САД тада у међународном поретку налазити тамо где су биле пре фебруара 2022. године. Тек се неће налазити тамо где су биле пре само једне деценије.

Управо у том западном делу света захваљујући медијско-информативној кампањи креира се сасвим другачија слика, али кога је то брига у незападном делу света? Путина то ич не интересује, пет пара за то не даје! Чак и упозорава да ће због самозаваравања страдати европска друштва, доћи до нових раслојавања на целом континенту.

Тотална ресуверенизација

Када је реч о унутрашњој политици, акценат се ставља на (ре)суверенизацију. Тоталну и бескомпромисну. „Суверенитет не може бити делимичан, фрагментиран.“ Он се тиче финансијске, кадровске, технолошке самосталности, али и „научних потенцијала, научног суверенитета“. Развојна парадигма неће се обликовати према туђим стандардима и пројекцијама, него према сопственим. Због тога је и отворен процес деболоњизације високог образовања. Због тога се већ пишу бројни закони и усвајају подзаконски акти.

Обраћањем у Санкт Петербургу оцртано је и шта су оквири Путиновог наслеђа у руском систему. То неће бити оно што се до сада одиграло, то није ни оно што се сада одиграва, укључујући и судбину Украјине, већ оно што ће на основу претходног и текућег бити утемељено.

Русија себе види као равноправан и независан пол у мултиполарном свету, у ком ће самостално одлучивати о сопственом развоју, штитити сопствени идентитет и бранити историјску слику која је одређује, а постхладноратовске наративе креиране од стране колективног Запада посматрати само као изузетке, инциденте, одступања од правила, аномалије које су произвеле хаотизацију.

У том послу, Русија себе види као савезника другим актерима који деле исте принципе и тежње, који не желе да буду експлоатисани, који не пристају на псеудовредности дехуманизације и моралне деградације.

Наравно, услед екстремне путинофобије, посађене још давно, а последњих месеци обилато заливане и ђубрене, многима у САД и Европи и овај говор делује као само још један у низу обраћања, садржај их претерано не занима, тумаче га начелно – у контексту текућег.

У реду, и то је легитиман став, само што то није проблем за Путина, већ управо за путинофобе. Да су пажљивије анализирали шта је наговестио у Минхену 2007. године можда би и другачије поступали, избегли хаотизацију и кризе у које су упадали.

Где је Русија била пре 15 година, а где је данас? И где ће тек бити за 15 година? И што се тиче њених спољнополитичких циљева и што се тиче унутрашње резилијентности, и што се тиче економских потенцијала и пројектованог развоја. Али, пре свега, што се тиче утицаја Запада на Русију у сваком погледу!?

Ресуверенизација значи и девестернизацију. Запада у Русији више неће бити, а колико ће новим приступом бити Русије на Западу, то је отворено за полемику и разне процене. Више ништа није исто, нема повратка на старо.

Пише: Душан Пророковић

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: