“Србин по оцу, Италијан по мајци, Дубровчанин по рођењу, Миланез по гробу…” Ко је био Руђер Бошковић?

На данашњи дан, 13. фебруара 1787. године умро је математичар, физичар, астроном, филозоф и дипломата Руђер Бошковић, оснивач и директор Брерске астрономске опсерваторије код Милана и директор Оптичког института француске морнарице, један од највећих научника свога доба.

Руђер Јосип Бошковић (1711–1787) рођен је у Дубровнику. Отац му је био Никола Бошковић, Србин из села Орахов Дол, код Требиња, а мајка Павла Бетера из познате дубровачке породице.

Било је то доба пре настанка модерних нација, Бошковић је живот провео по италијанским, хабзбуршким земљама и у Француској. Католик из Дубровника, који је после одласка на школе посетио само једном 1747. године, себе је видео као Словина.

Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Паоле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника.

Његов брат је био Бартоломеј Баро Бошковић. Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник, 1747. године.

Гимназију је завршио у Дубровнику у Језуитском заводу. Са 15 године 1725. ступа у Језуитски ред и одлази у Рим. Стекао је врло високо образовање, мукотрпно се пењући језуитском хијерархијом. Студирао је две године реторику и поезију, затим три године филозофију и математику, да би образовање окончао након пет година теологије.

Писао је научна дела у стиховима и писао је поезију од када је учио гимназију. Себе је описивао као астронома и песника.

Умро је у вили Босии у Милану, притиснут умором и душевном слабошћу али и последицама „дуготрајне грознице“ (коју је стекао на обали Мале Азије када је својевремено кренуо у Цариград). На миланском гробљу је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај.[16] Милутин Миланковић наводи податак да је сахрањен у Милану у цркви Санта Мариа Подоне.

Каријера

Свештеник је постао 1744. године и одмах ступио на катедру за математику Колегијума у Риму. Треба знати да је он још као студент теолошке науке започео праксу, радећи као учитељ на нижим разредима исте установе. У Риму остаје као предавач до 1759. године, када напушта Рим. Он је годину дана раније схватио да је језуитски ред у кризи и да мора негде да се склони. Борави 1760. године у Паризу, а затим у Лондон. После кратког боравка и истраживања у Цариграду 1761. године враћа се у Италију 1763. године.

Након једногодишњег бављења у Риму, постаје 1764. године професор математике на Универзитету у Павији. Између 1765-1772. године живи у Милану где оснива Миланску опсерваторију, и постаје њен први директор. Када је укинут језуитски ред остаје обични свештеник и сели се 1773. године у Париз. Као шеф маринске оптике на париској Сорбони и француски поданик проводи осам година. Одатле креће 1782. године последњи пут у Италију.

Научни рад

Бошковић је као угледни математичар, професор и научник позиван је да решава неке проблеме свог времена. Тако је 1742. године уврштен у трочлану комисију која је утврђивала узроке пукотине на великој куполи ватиканске цркве Св. Петра. Тражено је другом приликом његово стручно мишљење у вези каналисања реке Тибар.

Папа га опет ангажује 1750. године, сада да измери дужину меридијанског степена у папиној држави. Године 1756. га је ангажовао аустријски цар Франц И да пресуди у спору око река и пловидбе између града Луке и Тоскане. У Бечу је у то време за царицу Марију Терезију, помагао око поправки на згради Дворске библиотеке.

Од 1736. године, редовно објављује годишње по неколико стручних расправа. Спада у ред тада најплоднијих научника, када је реч о писању. Објавио је 70 радова, од којих највише су то они из математике (19), астрономије (15) и физике (28), а остало су дела поетска, астрономска или путописна.[25] У зрелом добу он је надалеко познат и признат; јавља се као члан више Академија – лондонске, париске, римске.

Написао је дело Путопис од Цариграда до Пољске, која се односи на једно његово научно путовање. Он се 1762. године као члан енглеског научног Краљевског друштва упутио том трасом, да би на терену посматрао „пролаз Венере испред сунчевог диска“.[26] Кренуо је за Петроград, али због слабог здравља није стигао даље од Пољске. Путопис је први пут објављен на италијанском језику 1784. године.

Руђер Бошковић је, између осталог, творац и јединственог закона силе, претпостављајући да постоји не само привлачење (Њутнов закон) него и одбијање у наизменичном мењању на малим растојањима међу телима. Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна. Пронашао је два геометријска метода за одређивање елемената Сунчеве ротације на основу посматрања положаја три тијела, затим је израчунао димензије и спљоштеност Земље. Открио је геометријски модел израчунавања путања комета.

У геологији је значајан јер је писао о компензацији маса унутар гора и тако поставио темеље каснијем развоју теорије изостазије. Регионалне поремећаје силе теже тумачио је разликом у густини горњих и доњих делова Земљине коре.

У домену класичне физике, формулисао је јединствени закон свих сила. Претпоставио је постојање, не само привлачних, него и одбојних сила. Својим идејама о релативности простора и времена је био претеча Ајнштајнове теорије релативности.

Објавио је велики број радова из сферне тригонометрије и статистичких метода у физици: Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentium, Opera partinentia ad opticam et astronomia, Elementorum universae matheseos, О морској плими, Теорија конусних пресека, Елементи математике итд.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: