Тата, политика и ја

Пише: Марина Орландић Стаматовић

Моја прва предизборна кампања је иза мене. Од себе сам дала онолико колико су ми допустиле бројне обавезе. Дебитовала сам и на радију, представљајући програм наше коалиције „Идемо,људи“, коју у Бару чине Демократе, Покрет Европа Сад! и моја Уједињена Црна Гора.

Разговарала сам са суграђанима, дијелила наше предизборне поклончиће и брошуре… На један пројекат сам посебно поносна, а то је тзв. „предизборно обећање, предизборно испуњено“, када смо заједничком радном акцијом привели к намјени подземни пролаз до ОШ Мексико, вратили га поново у функцију и тако подигли безбједност ђака на значајно већи ниво. Нисам се бавила негативном страном кампање, па сам за јутрос планирала још само једно позитивно, оптимистично и кратко обраћање, са поруком да заокружите број 7! Међутим, услиједила је још једна у низу непристојних порука, које од првог дана мог политичког ангажмана пристижу на мој рачун, а ради се о наводном „каљању“ образа породице и имена мог вољеног оца, пок. Блажа Орландића, тако што сам приступила „непријатељској“ страни, „поповима“, газећи тако вјероватно „белведерске вриједности“. Зато, ипак, да се зна, желим да истакнем како би мој отац гледао на мој ангажман, и због чега ми је жао што није дочекао 30. август 2020. године.

Када је катастрофални земљотрес погодио Бар, 15.априла 1979. тату је разорна стихија затекла на дужности првог човјека барске општине. Како би се до краја посветио обнови општине у којој је живот изгубило 58 људи а 90 одсто домова било потпуно или дјелимично разрушено, он је моју баку, мајку која је била у поодмаклој трудноћи, и седмогодишњег брата послао за Београд, код свог синовца који је тамо студирао. Мјесец ипо дана након земљотреса, ја сам рођена у Београду.

Тек 2019., на обиљежавању 40 година од земљотреса, давала се репортажа Радио Телевизије Београд, коју сам тада погледала по први пут, не знајући ни да такав снимак постоји.

Када сам угледала свог, тада већ покојног оца, по први пут у средњим четрдесетим, у војничкој униформи, како у импровизованој Скупштини Општине говори о нужности опште мобилизације становништва, како би степен заједништва међу људима био већи, преплавила ме бујица најразличитијих емоција. Од поноса и сјете, од велике љубави и жала што сам пропустила прилику да ту репортажу одгледамо заједно, до велике срџбе и питања које ми се стално намеће „како су само могли?“.

У тој, за Баране драгоцјеној репортажи, препознала сам још само татиног великог, чак и након његове смрти оданог пријатеља, великог човјека и хуманисту, доктора Љуба Живковића, који је о свом пријатељу Блажу Орландићу, у свом тексту „Сјећање ме лаком тугом ови“, записао: „У том времену нашег свеопштег страдања, прије 43 године, Бар је имао срећу да је на челу имао човјека визионара, крутог ткања и стамене воље, непоколебљивог, радног и мудрог, човјека који је презирао површност и сваку импровизацију и знао што хоће и што може. Успомени на тог сјајног човјека, инжењера Блажа Орландића, који је био мој пријатељ, посвећујем ова моја сјећања.“

И дан данас, када чујем ону познату синтагму: „град широких булевара“, сјетим се њега који је након земљотреса предводио тим за планирање савременог изгледа Бара, онаквог какав је, у основи, и данас. Наравно, ти успјеси су га и препоручили за неке важније, државне функције, па га је дужност одвела у тадашњи Титоград, гдје је био предсједник Вијећа удруженог рада Социјалистичке Републике Црне Горе, а затим је обављао функцију члана Предсједништва СР Црне Горе, све до оставке коју је поднио 1989. када су неки „млади лавови“ у плетивима од чисте рунске вуне подигли АБ револуцију, донијевши са собом неко ново вријеме, вријеме срама, у којем се мој отац није сналазио, нити је желио да се снадје. Тада сам имала већ 10 година, и премда се сјећам свега, тек сам доста касније могла да схватим колико је болно и разарајуће било за њега, када је са прозора нашег стана угледао групу „људи“ која му је скандирала „лопови!“ и „фотељаши!“, и када је десетогодишњој ћерки морао дословце да се правда како никада ништа туђе није ни пожелио, камоли украо.

Иако задуго потрешен и осрамоћен, иако је пребдио много непроспаваних ноћи, убрзо се „вратио“, јер је на првим вишестраначким изборима изабран за предсједника Општине Бар, поразивши оне који су годину дана раније покушали да га трајно осрамоте. За мене је имао бескрајно пуно љубави коју ми је пружао, учећи ме да не пожелим никад ништа што је туђе, да поштујем све вјере и нације, да најмањи међу нама може бити највећи, а када год би сумњао у моју верзију било које приче или ми тражио да му нешто обећам, увијек је захтијевао да кажем „часна ријеч“, што никада нисам изговорила а да нисам говорила истину или испунила дато обећање.

И све што сам научила од њега, иако, као искрени комуниста, није био вјерник, ја сам пронашла и у Цркви. Ни пред смрт није хтио да попусти и тражио је да се сахрани у миру и тишини, те да му се случајно не одржи комеморативна сједница, како они који су покушали да га понизе, не би добили још једну прилику да га понизе и мртвог.

Ја данас скрећем пажњу овим злонамјерним људима, који на све начине покушавају да поколебају и мене, отворено ми сугеришући да се оканем политике. Најприје сам их игнорисала, затим толерисала, али данас користим прилику да им поручим да ће за мене пламен свијеће воштанице, оне којих је прије три године горело на стотине хиљада, упаљених да нам освијетле пут ка истинској Црној Гори коју смо заборавили, бити увијек избор над изборима, а поготово над пламеном запаљених гума, бјесомучног дивљања и креирања неких вриједности које могу бити „белведерске“, али никад црногорске. Мој избор ће увијек бити политика уједињења, што моја странка и сведочи својим постојањем, и увијек ће ме бити стид када видим како се у Пећи устоличава Патријарх српски а како на Цетињу Митрополит црногорско-приморски. Мој избор је Уједињена Црна Гора, држава свих нас који је бескрајно волимо, без обзира на било која опредјељења и увјерења, вјеру или нацију.

Мој избор је и Бар, град који је Црна Гора у малом, и чији грађани траже 30. август и у свом граду.
Мој избор је број 7! Идемо,Барани! Идемо, људи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: