“На Ловћену Његош спава“: На данашњи дан рођена је најмудрија српска глава

„Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј. Ватра би требала да пламти и светли на Ловћену. Отео је од богова ватру, и све ватрено, тај чаровити, љупки, снажни, гениjални Раде Томов. Богови су му се светили како се само љубомора свети. Тешко је живео, тешко радио и учио, тешко боловао и умро, Његош. Али је, сав ватрен, искрама мислио и писао, искрама говорио. Ватром спајао материјално и духовно, објективно и субјективно. На Ловћену има да букне и да букти зубља: ватра је симбол богова и великих људи. Једни од других, зато, краду ватру непрекидно: људи од природе, природа из историје човечанства, које у ватри стварања мења природу, а оно само у ватри живи и изгара. Све што јесмо и имамо, ватра је. Врелина ватре држи живот. Ерос је ватра, хероизам је ватра, рад је ватра, миловање је ватра, пољубац је ватра, поезија је ватра – Његош на Ловћену нека буде што је и био, ватра. Нека сваке ноћи од заласка до изласка сунца, у друштву са звездама, пламти на Ловћену жаруља, зубља, Његошева зубља“, писала је у својој књизи „Његошу, књига дубоке оданости“ славна српска књижевница Исидора Секулић.

Многи су препричавали Његошеве посљедње сате. Неки су оставили и вриједне забиљешке о томе. Поп Вук Поповић из Рисна, десетак дана након Његошеве смрти, писмом обавјештава Вука Караџића о смрти црногорског владике и каже: “Умрије нам врли и дивни Владика црногорски баш на уставке Лучина дневи у десет сати изјутра!” Поповић је записао и посљедње Његошеве ријечи: “Боже и света тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!” Смрћу Петра Другог је завршен период владиката.

Своју посљедњу зиму Његош је провео у Напуљу, Италији, гдје почетком прољећа случајно сријеће Љубомира Ненадовића. Заједно су провели сљедећа три мјесеца, а све вријеме заједничког боравка у Италији, Ненадовић је марљиво биљежио своје разговоре са Његошем и Његошеве разговоре са другима. Тако су настала “Писма из Италије” или како их је Ненадовић најприје назвао “Владика црногорски у Италији”. “Познанство с владиком и његови разговори остаће ми као најлепши спомен целога живота”, рекао је Ненадовић након Његошевог одласка из Италије.

“Сви важнији људи походили су га и не могу довољно да га се нахвале”. Па и Енглези а они “ретко ласкају”. На забавама је увијек био окружен најљепшим дамама које су га молиле да им прича о Црној Гори и ратовању Црногораца. Ненадовић каже: “Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође”. Са путовања по Италији Његош је донио само ловорову гранчицу са Вергилијева гроба и кончић из појаса Торквата Таса.

Године 1851, Петар II се враћа у Црну Гору без наде да ће бити излијечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао: “Нећемо се више нигда раставити!” У Биљарди је умро, једанаест дана прије свог 38-ог рођендана, 19/31. октобра 1851. године. То је био исти дан у који је прије 21. годину постао свјетовни и духовни господар Црне Горе.