Држите до својих осјећања: Не препуштајте их сличицама

Пише: Ранко Рајковић

Није ријеч о сличицама које су се куповале по трафикама да би се попуњавали албуми са фудбалерима, кошаркашима, авантурама, аутомобилима, авионима.. Уз такве албуме проведена су ђетињства. Бити против тих сличица значило би повређивати племените успомене. Ријеч је о другим сличицама које су смишљене с циљем да вам се ускрате успомене. Ријеч је о сличицама које омогућавају невербалну комуникација. У питању су емотикони, смајлији и остале шарене драгунлије жуте као жуманце јајета. Избјегавајте те сличице. Не дозволите им да преузму ваш осмијех, вашу радост, вашу забринутост, вашу љутњу, ваше сузе, ваш умор, ваш зној. Те сличице дехуманизују. Те сличице бришу саосећајност и креативност. Те сличице подстичу отуђеност. Уколико се суочите са тим сличицама и прихватите их исто је као да сте се суочили са изгубљеним даном и обрадовали му се. А изгубљени дан је описан још у антици сентенцом „Nulla dies sine linea“ (Ниједан дан без црте).

Под окриљем информационих технологија та стара латинска изрека одјенула се у ново рухо. Трансформисала се у – Ниједан дан без сличице.
За познату латинску изреку заслужан је Плиније Старији који је пишући о сликару из свог доба примијетио да умјетник дан сматра изгубљеним уколико није повукао бар један потез кистом. Дакле још из антике нам је послата порука да се сваки дан мора нешто корисно урадити. Корисно је ако прочитамо штогод, ако се с радозналошћу окренемо према нечему што нам је ум и чула заголицало, запишемо неку мисао своју или туђу, упражњавамо хоби, сликамо, свирамо, упутимо некоме писмо, поразговарамо с живим бићем мимо оне двије најфреквентније ријечи „Ђе си“ и „Само опуштено“. Наравно корисне су и све смислене дневне физичке активности.

Технологије новог доба донијеле су нам нови однос према времену, нове распореде времена и нова значења онога што треба урадити да нам дан не оде у неповрат. И на послу и код куће и током слободног времена послије посла, и мимо куће највише времена проводимо пред екранима. Нераздвојни смо од телевизијских екрана, екрана компјутера, екрана мобилних телефона. Чак и дан проведен пред тим помагалима могли смо подвести под латинску сентенцу „Nulla dies sine linea“ све док се нијесу појавиле напасне дрхтуће сличице налик жутим вирусима. Та сличице гутају наше вријеме под паском да га убрзавају, обесмишљавају нам дане, дезангажују наша бића, удаљују нас од људи. Агресивне и свеприсутне сличице преузимају улогу нашег духа и тијела. Притиском на тастер који се некада звао дугме замјењују нас онамо гдје треба да смо незамењиви.

Те сличице назване емотикони, смајли, палчеви, аплаузи, гифови представљају досад највеће организовано и систематско заглупљивање народа. Корисници разноразних екрана луди су за њима као некадашња дјеца за жваком. Због тих сличица ожалошћена је Мнемосина богиња из грчке митологије која се сматра проналазачем језика и ријечи. Древна култура остаје без нас, без своје дјеце.

Мјесто Мнемосине преузимају моћни оперативни системи који у својим терабајтима, петабајтима, зетабајтима, јотабајтима евидентирају нас кориснике, односно зависнике од сличица и организују уз нашу помоћ паралелни свијет нијемих, безгласних и тјескобних особа. Одуприте се том свијету. Не будите његов дио. Искористите дан. „Carpe Diem“. Не заборавите што значи „Nulla dies sine linea“ и „Carpe Diem“ јер се то се не може смјестити у сличице жутаће и вртеће гифове. Још се може учити од Плинија и Хорација под условом да држите до својих осјећања, образовања и културе.

Извор: Журнал.ме

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: