Писма са села којег више нема: Ако ви не… Онда ћемо ми да….

Пише: Емило Лабудовић

Стисле магле и закрилиле видик, ни прст пред оком се честито не назире, кише туку пљусковима, као да се свете за све оне дане који су мирисали на љето, влага у кости залази и све појачава осећај ванвремености. Али, и без календара, и кроз најгушћу маглу, лијепо се види да је вријеме – потоње. Мада, што сјећање, што историја и хронике свједоче да оних „предњих“ код нас скоро и да није било.

Јесен је, вријеме кад много тога пада. Падају кише, пада лишће, падају презрели плодови, у срећним земљама падају владе и предсједници… А како ми не спадамо у те „срећне“ код нас и кад се падне траје се и опстаје мимо свих правила и резона. Нико нормалан више не може да разлучи паде ли нам Влада, чији нам је Предсједник, за кога нам „раде“ министри, ко нам и по којим законима све суди и пресуђује. Јер, Дритан је и даље битан, Мило је и даље „свију нас“, она Мугошка пушта али не попушта, него би и да новом функцијом наплати „пуштање и непуштање“… Божје нам се зоре не зна, али се поуздано зна (и види) да још не свиће и да ни сам Бог нема рачуницу кад ће да раздани.

А да случајно не би свануло и да се не би видјело колико су нам нагнали мајку мајчину, овај мрак, овај смрад и ова недођија се мора – бранити. Арсенал „одбране“ је разноврстан, а бранитељи су разврстани у колоне уставобранитеља, белведераша и, однедавно, викача пред Скупштином. Па кад посустану на једном, ето их на другом фронту, једнако бучни и распамећени. Да Украјина зна за њих, златом би их платила.

Да не буде грке, право на одбрану је свето право демократије. Чак и онда кад је на ивици гротеске. И не бих на то трошио ни своје ни вријеме евентуалних читалаца ових редова да није јучерашњег скупа пред Скупштином. За разлику од њих који су сва наша окупљања минимизирали, растурали пендрецима, тровали бојним отровима, ја о њиховом скупу нећу ни мјером ни злонамјером, мада бих Јефту топло препоручио скраћени курс код ДФ. Оно што ми је привукло пажњу јесте узвик једног који се бјеше ипрсио у име наводних организатора (као да се не зна ко крчка тај отпорашки чорбуљак) и запријети да ћемо „уколико они (то би требало да смо ми) не испуне захтјеве скупа, ми (а то су ваљда они) знати шта треба да нам ураде“!!! Да их не знамо, да ту стокупљевину огрнуту заставама (фалио је још само Томпсон па да све личи на урлике „лавица“) нијесмо већ толико пута „избројили и измјерили“, па да се човјек и најежи. Овако, све је до грохота подсјетило на ону чувену анегдоту када је једна овдашња основна организација Савеза комуниста, далеке 1968. године, затражила да се трупе Варшавског пакта повуку из Чехословачке, и запријетила да ће се, уколико се њихов захтјев не испуни, ОПЕТ САСТАТИ!!!
Хоће ли Јефто и „јефтови“ још који пут приредити овај јефтини перформанс, на њима је, мада им и даље препоручујем курс код Андрије, Милана, Меда и осталих. Али, окупљенима или не, искрена препорука: не пријетите. Јер, има и нас. И не чачкајте мечку, нашу а не руску, може вам се лако догодити да је исчачкате.

А то не би било добро ни за кога.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: