Зашто су Албанци опљачкали винарију Петровић у Великој Хочи

Припадници специјалне јединице Росу полиције, заједно са представницима тзв. Царине Косова дошли су 7. децембра, у среду, испред куће Срђана Петровића, познатог винара у Великој Хочи да му одузму вино које држи у свом подруму.

Без икаквих докумената, налога или решења (одлука) албански насилници су обавестили домаћина да ће му одузети сво вино из подрума, а у питању је око 40.000 литара квалитетног вина.

Власник је тражио разлоге за овакав чин, јер он вино већ две године не продаје, од почетка епидемије короне. Одговора није било већ је речено да ће ускоро доћи цистерна да вино из буради преточе.

Тада је настало велико узнемирење у породици Петровић, у кући виноградара у којој живе четири генерације винара. Сви су се мушкарци супростивили, а женски део фамилије је почео да плаче и кука…

Окупиле су се и комшије, дестине Срба из Велике Хоче у знак солидарности и протествовали су…Цео дан је трајало објашњавање и неслагање породице Петровић са представницима царине и полиције због оваквог насилног акта пљачке њихове имовине…

Да ли услед великог броја грађана и њихових протеста и врло непријатне ситуације када се син власника Срђана Петровића попео на кров са претњом да ће скочити, ако буду отимали њихово вино стечено огромним трудом и знањем – акција отимања те среде није спроведена и обустављена је…

Али, сутрадан ујутро, у четвртак, 8. децембра поново су дошли полицајци Росу и припадници царине са цистерном и кренули у насилно отимање имовине Петровића, претачући вино из буради у подруму. О том незаконитом чину сведочи власник винарије Срђан.

Срђан Петровић: „Моје вино су одвезли у винарију “Орвин” код Ораховца

„Вино су преточили у цистерну од 30 тона и два мања камиона. И све су превезли у некада познату винарију “Орвин” код Ораховца. Дошли су као кабадахије, али нисам могао да вратим двадесет до зуба наоружаних полицајаца.

Вино су преточили у цистерну од 30 тона и два мања камиона. И све су превезли у некада познату винарију “Орвин” код Ораховца, а која се сад на албанском зове “Камена тврђава”. Ту су мој отац и мајка провели радни век, а ту сам и ја радио до 1999, када су сви Срби остали без посла.

Ово дан након упада косовских полицајаца и цариника, који су из његове породичне винарије отели више од 40.000 литара вина, прича Срђан Петровић, из Велике Хоче. Дводневна драма, током које су покушавали да сачувају све што су стварали, а у чему су им помагале и комшије, завршила се онако како су Петровићи и слутили: у подруму су остале празне бачве.

– Снашла нас је велика мука. Оно што су нама урадили је чисто психичко и физичко исцрпљивање, малтретирање и моје породице, и читавог села. Хтели су да одвезу и моје судове за складиштење вина, које сам добијао од разних хуманитарних организација, али им то нисам дозволио – прича овај домаћин за “Новости”, у чијој се породици већ шест генерација производи вино од грожђа из сопственог винограда.

Петровић истиче да су припадници тзв. царине Косова, уз асистенцију наоружаних полицајаца, дошли без налога за заплену, а да су тек потом набављали некакве налоге тужилаштва:

– Они мене нису ухватили ни у транспорту, нити у продаји вина, нити сам некоме нудио пиће, већ сам га чувао у свом подруму. Када су ми рекли да се, по њиховом мишљењу, бавим незаконитом производњом, питао сам их шта да радим са грожђем из свог винограда? Наравно, нису имали одговор.

Петровићи се вратили из Краљева и обновили своје винограде
Иначе, власник винарије Срђан Петровић један је од ретких који је остао да живи управо у Великој Хочи, коју су многи напустили након самопроглашења независности Косова. Иако је сплетом околности, неколико година живео у Краљеву, а радио у Крушевцу у “Рубину”, са супругом, ћерком и два сина вратио се на огњиште.

– Нисам могао ништа друго да урадим, само да се вратим, да дам свој допринос. Наравно, супруга ме у томе подржала. Исписали смо децу из школе у Краљеву, уписали их овде, обновили смо своје винограде, своје подруме и одлучили да живимо од свога рада – причао је раније Срђан за 24седам.

Најстарији син завршава медицину, млађи је у средњој школи.

Велика Хоча, иначе, припада општини Ораховац, а једно је од места у коме косовски Срби живе потпуно изоловани, са свих страна окружени албанским селима. Након што су јединице специјалне косовске полиције Росу октобра прошле године упале у центар Косовске Митровице, под изговором да асистирају царинској и тржишној инспекцији у провери пословања једне апотеке, и сукоба са становништвом које им није дозволило овакву самовољу и демострацију силе, екипа 24седам посетила је била Велику Хочу.

Власник винарије за крај је поручио нашим репортерима да се не плаши овде да живи, али да ће први пут кад осети страх покупити породицу и заувек напустити Велику Хочу.

Тог 8. децембра у великој Хочи боравио је и Живојин Ракочевић, познати новинар са Косова и метохије и председник Удружења новинара Србије и оставио свој запис у листу „Политика о овом драматичном и потресном догађају:

Ракочевић: „Насиље, страх и освета“

„Остари ми дете за четрдесет осам сати”, каже Божана Петровић. Узела је велику метлу од шибља и чисти савршено чисто двориште. Празно замахује између чокота лозе. Ту је прошао њен живот. Све су стекли вином и од вина, она и њен супруг Божа Петровић који је тридесет осам година радио у ораховачкој винарији „Орвин”. Из те фирме, која се сада зове „Стоун кастл”, долазе да им узму вино.

„Хоће ли доћи, никоме ми ништа не дугујемо, ово нам је живот”, понавља осамдесетогодишњи Божа. У колицима је, зна сваки детаљ о виноградарству овог дела Метохије, зна и Албанце и Србе. Кроз његов дом, живот и винарију прошли су и једни и други, политичари и свештеници, гладни и богати. Данас више него икада он, овако немоћан, дочекује сами страх. Укућани су се заледили, гледају се и чекају.

Петровићи осумњичени за нелегалну производњу алкохолних пића

С друге стране зида, на улици, мештани Велике Хоче, новинари, гости, греју руке на црном бурету у којем гори ватра. И они чекају да виде шта ће бити са Петровићима, чекају свој део страха.

„Запаљено буре! Хип-хоп култура гета, брате”, каже редитељ Растко Шејић, који је овде на Фестивалу документарног филма ГРАФЕСТ. Младићи се смеју и почињу да репују по тактовима песме Београдског синдиката.

Неколико полицајаца јавља надређенима какво је стање испред куће Петровића и проверава ко смо. „Одакле си ти?”, пита број 4034. „Ја сам одавде, а одакле си ти?” „Ја сам из Ратковца.” „О комшија, па ти сигурно знаш Ђиновиће?” „Знам, Божу, Милоша…” „А сећаш ли се Душка?” Код њега је застао и ућутао: „Не богами…” Душко је отет и убијен 1999. године и једна је од 84 српске жртве овог краја.

Институције које одузимају вино једној од најугледнијих породица довеле су јуче њихове комшије да се обрачунавају и припреме упад у кућу Петровића осумњичених за нелегалну производњу алкохолних пића. Мештани се окупљају, специјалци са дугим цевима излазе на пут поред лимених контејнера, примиче се цистерна којом ће царина запленити вино. Поред њих стоји мурал Бранислава Нушића са реченицом коју је записао док је у Отоманској империји био српски конзул у Приштини: „Срби Велике Хоче, највише су се одржали против зулума, стога се у целој Подрими сматрају као најодважнији.”

Шиптарима сметају добростојећи Петровићи

У том тренутку са крова куће чује се глас: „Нећу да идем одавде, скочићу, вратите се!” Младић Милан Петровић, шеста генерација винара, стоји на крову и прети да ће скочити. Породица је у очају, мајка у маси испод њега моли, вришти и пада. Паника се у таласима преноси на људе, бацају камење на пут којим треба да прођу камиони са цистернама, формира се кордон полицајца, прсти су поред обарача на „калашњиковима”, дежмекасти цариник се држи за дршку пиштоља. Нико од њих нема налог, нема ни један једини документ!? Упали су прекјуче у кућу, пописали и сада односе 40.000 литара вина и 4.000 литара ракије.

Срђан Петровић води ову породицу и посао, инжењер је пољопривреде, познаје процедуру и наметнута правила косовских институција. Покушавао је да се нагоди и његова логика је јасна: „Ми нисмо криви, али ако ви мислите да сам дужан и крив ја ћу да платим ту казну, само ми виницу и кућу не дирајте. Пријавио сам количине грожђа које сам купио, испунио обавезе. Фирма ми је у мировању, због короне, па сам се спремао да изађем на тржиште. Нема ниједне моје флаше вина у продаји.”

Петровићи су за своју средину имућна породица и у томе је део проблема. Албански бизнисмени, трговци, па и власти, радо и успешно сарађују са успешним и богатим колегама из централне Србије, али не дозвољавају да има богатих косовских Срба. Са њима се најчешће не ради и они су виђени као опасност, њихови производи се не купују на косовском тржишту.

Други проблем је што су Петровићима нашли десет боца вина на којима пише ћирилицом: „Метохијско црвено, произведено у Великој Хочи, Косово и Метохија, Србија”. Јавни сервис Косова РТК је ушао заједно са царином и полицијом и у свом извештају нагласио овај податак. Пробни дизајн је најнаглашеније оправдање за отимачину.

Трећи проблем је уметничке природе и тиче се нобеловца Петера Хандкеа, он воли Хочу, вино и Метохију. Срђан Петровић је одавно одлучио да му, у знак захвалности, подигне спомен плочу. Његове безуспешне покушаје да оствари своју замисао пратио је редитељ Горан Радовановић и снимио изузетни документарни филм „Чекајући Хандкеа”. Пре три дана је била пројекција у Грачаници. Петровићи су одатле испраћени аплаузима, сада немоћно посматрају како се растаче њихов рад и имовина. Милана су спустили са крова, мајка Дана непрестано запомаже и најтеже подноси несрећу и понижење. Лакнуло јој је када је видела сина поред себе, показује прстом на инспекторку која се смеје и која јој је, како тврди, отворено рекла „ово је освета”.

„Епилог свега је ово и филма ’Чекајући Хандкеа’. Не могу себи да опросте како смо снимили филм о Хандкеу, а да нису знали. Ја не видим моју кривицу, ја сам само актер филма и срцем волим Хандкеа.

Друго, мој зној и моја мука, мука моје породице и моје жене, оца и мајке сада иду у фирму ’Стоун Кастл’, где смо некад радили и одакле смо протерани – сви”, каже Срђан Петровић и позива се на демократију, ЕУ која му је помагала, на право на своју имовину и живот.

Горан Радовановић: Ево разлога насилништва Шиптара над Петровићима

„Да ли је Срђан Петровић крив што је узео учешће у мом филму у којем жели да постави спомен плочу Петеру Хандкеу на својој винарији у којој је нобеловац боравио? Или је можда проблем што је у филму приказано у потпуности срушено оближње ораховачко гробље све са надгробним споменицима и из 2018. године? Или је можда проблем што деца у филму певају химну Великој Хочи и њеној славној историји? Или што Петровић прави најбоље вино у Метохији?

У свакој цивилизованој земљи порез је одвојен од политике и културе и лако га је регулисати, поготово после уредно добијене опомене. Али ко ће да подигне оштећене надгробне плоче на српском гробљу у Ораховцу? Ко ће да натера Србе да забораве своје упокојене? Ко ће да натера хочанску децу да не певају песму у част свога места? Ко ће да натера Хандкеа да више не пије бело вино из винице Петровић? Ко ће да натера мене да не правим више документарне филмове у којима се, гле чуда, појављују Срби као актери”, каже за „Политику” редитељ Горан Радовановић.

У другом покушају специјална полиција раздваја окупљену масу, два припадника аустријског Кфора су нестала са лица места. Дана Петровић непрестано нариче.

Локални радници из албанске винарије пуне цистерне на камионима, вино се просипа и отиче каналом за кишну канализацију. Тек тада се Срђан Петровић загрцнуо од суза, муке и узалудног рада своје породице. Локална легенда о Немањића виноводу који иде од Велике Хоче до Призрена почела је да се остварује безакоњем и силом у временима страха и понижења. До зуба наоружани цариници и полицајци снимају насмејани селфи поред камиона који одвози драгоцено вино Петровића.

Извор: Између сна и јаве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: