Сима Пандуровић: Светковина

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, – нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет, –
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав – најтежи нам јад –
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца – остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга, – је ли? –
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
– Ланце живота што звече и стежу, –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
…Гле! очима им трепти роса немо…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: