Укус кестена

Пише: Мишо Вујовић

“Рана јесен раних шесдесетих”, присећа се студенских дана, мој времешни али крепки и увек елегантни пријатељ Тома, тих и непретенциозан, господствен и скроман, као већина људи тог племенитог кова.

“Она је била из Босанске Крупе, студирала је економију. Није се одликовала неком атрактивношћу, али јој привлачност није недостајала. Ведра једра и млада. Природна у свему! Као непрскана јабука, здрава, сочна и румена.

Обоје бруцоши устрептали и узбуђени. Док сам ишао према студенском дому булеваром се ширио мирис печеног кестења. Тада су их на сваком ћошку продавали. Тај мирис је био толико јак и омамљив да му нисам могао одолети. Купио сам фишечић врућих кестена. Знао сам да ће ових неколико печених плодова брзо умирити мој празни желудац који се помало грчио од треме. Кестен је стратешка намирница још из времена старих Грка и Римљана. Забележено је да је спасио Грке приликом повлачења из Мале Азије у петом веку”, декламује Тома.

“Кестен је у раном хришћанству сматран плодом чедности, што ме подстакло да купим још једну порцију замотану у новински папир. Мислим да је била Борба.

Корачајући улицом гулио сам и јео нагореле плодове несвестан да ће тај укус очарати моју симпатију.

Пољубили смо се, у Ташмајданском парку,након дуге шетње булеваром.

Нажалост та веза је трајала кратко. Срели смо се у Паризу након више од две деценије.

Тооомо, полетела ми је у загрљај.

Томо, још у устима осећам мирис кестења од твог пољубца, шапнула ми је на уво приликом поздрављања ”, присећа се Тома док удишемо смоговити ваздух са укусом гарежи.

Напокон се зауставља такси! Возач отвара прозор са питањем.

Докле ?

“До Панчева”, као из топа ће Тома.

“Изволите”, уз широки осмех и озареност узвраћа возач.

“Али преко Булевара Деспота Стефана и Нушићеве”, убедљив је Тома.

“То је у супротном правцу!, збуњено ће таксиста.

“Знам, вози до Нушићеве, а наплати до Панчева”!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: