Сињор Дада Церовић

Пише: Небојша Јеврић

У последњем разговору за новине, непосредно пред смрт, Гишка Божовић је рекао да је његов идол целог живота био Данило – Дада Церовић. Он га је, причао је Гишка, научио да чита књиге.

Тамо, давних педесетих, Данило – Дада Церовић завршио је ДИФ и био првак Балкана у скоку с мотком.

У време када су се заказивале туче, кад није било бомби и „калашњикова”, у витешко време београдских мангупа, Дада је испод Савског моста убио човека песницом. Осуђен је на пет година затвора, које је провео на Голом отоку, већ претвореном у затвор за старије малолетнике.

Припадао је миту београдских и никшићких улица, њиховој машти и надградњи. Усменој књижевности. Био је један од ретких који нису дозволили да се о њима за живота пише. Али се зато причало. Причало се и о чувеном бекству из суднице, кад је искочио кроз прозор.

Сви су чули о њему, али је било мало оних који су га познавали.

С документима двојице Италијана из Истре је пребегао је у Италију и запослио се у некој фабрици док није добио оригиналне италијанске папире.

Онда је путовао по Европи. Иза њега нису остајали трагови. Шеф париске полиције, причало се по београдским кафанама, заклео се да ће Дада завршити на гиљотини. Хапшен је, али је увек у недостатку доказа ослобађан.

На крају се скрасио у Ђенови. И учинио да Ђенова нестане с насловних страна криминалних рубрика.

„О, сињор Дада…”, још га помињу ситни трговци у Ђенови које је штитио од провалника и пљачкаша, Вијатнамаца, Цигана…

После много година проведених у Италији, кум Дада се вратио с младом женом Биби и са ћеркицом Јеленом, коју је Дадина кума Милица прошверцовала у Југославију. Биби је одрасла у згради у којој је Дада држао бар. Била је девојчица којој је Дада куповао чоколаде. Кад је одрасла, удала се за њега.

До нас су допирале разне приче о њему. Да је отерао Љубу Земунца из Ђенове, да га ситни трговци које је штитио и данас помињу. Обијаче је хватао ефикасније од полиције.

И он је, као и Лубарда, имао дугу седу косу и сребрну браду. Високо чело и очи које никад нису стајале. Обожавао је Достојевског и стално је понављао: „Ако Бога нема, све је дозвољено.”

И стварно, откад се он појавио, све нам је било допуштено.

Волео је више да се дружи с писцима и сликарима, пијанцима који су ширили легенду о њему него с кримосима који су га се озбиљно плашили.

Привлачио га је тај свет одметнут од друштва и увек спреман да реалност замени за снове.

Откад се он у нашем друштву појавио, охрабрили су се песници. Њихови пасјаци, које су опасни типови сурово кажњавали, почели су да пролазе некажњено. С Дадом у друштву у полумрак „Црног града”, како је Дада звао „Бели град”, улазили су Аца Секулић и Јаша Гробаров. Сецикесе и подводачи, курве и келнери који су нас увек кињили били су услужни и спремни на висок степен толеранције, који је пијана песничка братија користила. Они који су с Дадом седели за столом били су безбедни. У то време ја сам почињао да пишем приче с маргине у „Дуги”. Могао сам о свему да пишем, само не о њему, о Дади.

Кад би нестајало пара, Дада је звао телеапел-куму Милицу, која је стизала таксијем из Земуна и доносила кеш.
Причао ми је Пеђа Драговић, наш велики сликар и скулптор, чувар последње вере у човечанство, о сусрету с Дадом у Будви док је још био студент.

Цртао је на молу кад му је пришла група Цетињана. Обесни, набилдовани и тетовирани типови отели су му блок и бацили га у море.

А онда се појавио Дада у белом мантилу, обучен по последњој моди, и бацио сву тројицу Цетињана у воду. Морали су да покупе све цртеже и да се извине Пеђи.

Прошло је од тада десет година кад му је неки морнар донео на поклон најскупље боје које му је краљ Ђенове послао.

Пера Во је лети окопавао кукурузе у Раткову. Имао је јак средњи прст и нико није могао да му га поломи.
Емил, сликар, и Пера Во су ломили за опкладу прсте кад је ушао Дада у кафану. И закуцао Перу.
Пера Во је, лежећи на патосу, питао: „Зашто мене, Дада?”

„Знаш ли ти, будало, колико вреди прст једног сликара?”, рекао му је.

То је могао само Дада, краљ Ђенове.
У Ђенову је отишао с лажним пасошем, запослио се у фабрици док није научио италијански. Онда је пријавио да је изгубио документа и добио оригинал папире. Са оригиналним документима почео је да се пење ка врху Ђенове.
Кад су га дигли, имао је фарму и на њој двадесет магаради.

„Жао ми је магаради”, причао је.

Једном, годину дана пре него што ће се вратити да умре у Србији, ушао је у банку у Милану да уновчи чекове.
Настали су неки проблеми и он је тражио да види директора.

Кад је ушао у канцеларију, директор је устао, пребледео, подигао руке и стао уза зид.

„Али ја сам дошао само да уновчим чек!”

„Молим те, немој да пуцаш, имам четворо деце”, цвилео је директор.

Дада је заборавио да је ту исту банку опљачкао пре двадесет година. Директор је тада био благајник.
Завршило се смехом уз виски.

Дада је стајао наслоњен на шанк у бифеу „Ракета” на Штајги кад му се пришуњао Босанац са исуканом чакијом. Нико га није видео, али га је Дада осетио.

Окренуо се на време и већ је Босанац био на патосу, а поред њега је лежао нож. Био је то неки стари дуг који је Босанац хтео да наплати.

Тада сам га први пут видео.

На сва питања о Сузани Ронкони, Дада је одговарао:

„Има зајебаних тих Жабарки!” Ни он о њој није ништа знао иако је знао све.
Био је заштитник писаца и сликара у свитање, кад смо склони скандалима тражили ђавола.
„Ако Бога хоћеш да упознаш, мораш да згазиш ђаволу на реп”, говорио је.

Пред крај живота преселио се у Будву.

Виђали су га у друштву Кира Радовића како разговарају о Хегелу и Хераклиту. Киро Радовић је био стари робијаш и голоотокаш двомоторац који је и после Голог отока више пута арестован због вређања Титовог имена и дела. И који је говорио: „Оно мало живота што сам проживео, проживео сам на Голом отоку. Сад можете мислити како ми је било на слободи.”

Дадина дуга седа коса и дуга брада, и очи које су све скривале, али и откривале, изазивали су пажњу пролазника.
Завршио је у болници у шездесет и некој години без чизама.

Прогноза шефа париске полиције није се остварила.

Умро је од обољења панкреаса и лозе коју је пио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: