Какви су ти снови, такав ти је живот

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

На Стефандан, крсну славу и Дан Републике Српске, француски војници из састава ИФОР-а пресрели су возило у коме се налазио мајстор каратеа из тадашњег Србиња, Драган Гаговић и на мјесту га ликвидирали. Са њим је тада било петоро младих србињских каратиста, узраста од 11 и 12 година које су француски психолози касније убјеђивали да су све то сањали

Амнезија је једна од најпогубнијих српских болести. Тако су чак и у Републици Српској заборављене године окупационог терора тадашњих „имплементацијских“ и „стабилизацијских“ снага (ИФОР, касније СФОР) у којима је главну реч водила војна структура колективног Запада (НАТО).

Страдање породице Старовлах, оца Јеремије и његовог сина Александра, данас је готово ишчилило из сјећања многих, а није заузело ни мјесто у колективном памћењу цијелог српског народа.

Још мање је позната трагедија на Стефандан, крсну славу и Дан Републике Српске, када су француски војници из састава ИФОР-а пресрели возило у коме се налазио мајстор каратеа из тадашњег Србиња, Драган Гаговић и на мјесту га ликвидирали.

Са њим је тада било петоро младих србињских каратиста, узраста од 11 и 12 година.

Дјеца су једва преживјела 47 испаљених метака без прострелних рана, али су ране на души остале за читав живот. Ипак, постоји један морбидан детаљ у часовима након Гаговићевог убиста.

Наиме, француски психолози су покушали да убједе дјецу да су све што су доживјела – сањала.

У неким (бар привидно) срећнијим земљама овај есеј би могао почети не животном већ књижевном референцом.

Рецимо, подсјећањем на Луисове „Љетописе Нарније“, у којима проблем односа сна и стварности не смијемо посматрати само као књижевни поступак већ управо као важну тему. Не само да је велики ирски књижевник користио хришћанко поимање сна као теофаније у мометима када се Аслан, тај Христос Нарније, јавља Луси, већ је у епилогу цјелокупне приче, у посљедњим редовима Посљедње битке, преокренуо однос сна и јаве. „Заиста се десила жељезничка несрећа – њежно рече Аслан. „Ваш отац и мајка и сви ви сте – како кажу у Земљи сјенки – мртви. Полугодиште је завршено. Распуст је почео. Сан се завршио – јутро је.“Хришћанство и сан
Хришћанска мисао има изразито амбивалентан однос према сну. Сан је уједно простор богојављења, начин комуникације Бога и човјека. Још у Старом Завјету су чувени Јаковљев сан о љествици која води ка небу (Пост 28) и сан пророка Данила (Дан 7.).

У Новом Завјету, нарочито у Матејевом јеванђељу, анђео Господњи се јавља Јосифу увијек у сну.

Најприје му потврђује да је Маријино зачеће Богочовјека – „од Духа Светога“ (Мт 1,20) а затим му заповједа да одведе тек рођеног Христа и Марију у Египат (Мт 2,13) а након Иродове смрти и да их доведе из Египта (Мт 2,19). У једној од првих хришћанских проповједи, Апосол Петар наводи пророчанство пророка Јоиља: „И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове.“

Овдје је сан означен као простор посљедњих стварности, продор коначне судбине и смисла човјека и свијета из божије будућности у човјекову садашњост. Међутим, свако ко је макар једном открио једну страницу православне аскетске књижевности сигурно се сусрео са упозорењем да се не вјерује сновима. Уосталом, овакав став већ налазимо у Старом Завјету. „Много снова – много ништавила, као и у многим речима. Зато се бој Бога“ (Проп. 5,6).

Двадесети вијек је започео рашчаравањем снова у оквирима психоанализе, процесом који је уништио посљедње трагове истински трансцендентног у европској култури. Тумачење снова више није могло да саопштава метафизику већ је сан – као и „религија“ прије њега – постао проста пројекција човјекове унутрашњости и ништа више.

Фојербах се наставио у Фројду и ту Јунгов опрез није могао да клатно врати уназад – сан је престао да буде богојављење, ако је већ човјекојављање.

То, међутим, није укнуло политичку потентност сна као метафоре. Када је Мартин Лутер Кинг изрекао свој данас антологијски говор „Сањам“ (I have a dream), у току Вашингтонског марша 1963. г, он није саопштавао „колективно несвјесно“ већ управо колективно политичко. Сан се није могао рашчарати.

Готово све књижевне дистопије ХХ вијека предвиђале су покушај (будућих) тоталитарних режима да контролишу снове, али су често у сновима тражиле простор слободе и наде. Нада је сан буднога човјека, није узалуд говорио Стагирањин (уколико је навод код Диогена Лаертија тачан).

Треба сањати док нам и то не забране

Сан је нада оних којима је контролисана стварност. Можда су се улице Цетиња од славне српске престонице преобразиле у србофобију која избија из зидова, али Матију Бећковића то не спрјечава да и данас има једну представу дјетињу, да је живео некад на Цетињу.

Треба зато сањати док нам и то не забране. Сан је начин да се правазилазе вијекови и спајају покољења које се нису упамтила. Сањајмо, зато, и када је то тешко.

Ми живимо вријеме које у много чему подсјећа на „Врли нови свијет“ или „1984“. Најљепше би било да се ове зиме без снијега вратимо у бајковите предјеле Нарније, да нам питање о сну и јави и животу међ јавом и мед сном буде само књижевни подстицај или тема за дубоку замишљеност док са нашим најближим славимо Божић, Дан Републике Српске, Нову годину, Богојављење, Јовандан, Савиндан…

Ипак, српски народ, макар и не знао причу о Драгану Гаговићу, данас највише подсјећа на преплашену дјецу на коју се малоприје пуцало, која су видјела смрт свога тренера и пријатеља и коју данас убјеђују да је све то био само сан.

Култура сјећања се данас често спомиње на обје стране политичког и идејног спектра. НВО индустрија покушава да политички типизује српско искуство ХХ вијека (нарочито његовог трагичног краја) тако што ће нам одредити на који начин можемо да се сјећамо наших живота. Пожељно би било да посвјестимо трагедије других и заборавимо своје. НГО сектор, као неко ко говори са позиције моћи, ради исти посао који су радили и француски психолози: „креира“ евроатлатнске снове да би се заборавом прикрило евроатлантско насиље.

Са друге стране, теме српског страдања у ХХ вијеку изазивају ужарене полемике чак и у оним друштвеним круговима са израженијим осјећајем националног идентитета.

Ипак, од херојства бранилаца Кошара до страдања Старог Брода и Милошевића, данас имамо богатију, мада и даље ни изблиза потпуну јавну културу сјећања на српски ХХ вијек. Међутим, животна сила почива колико у сјећању на прошлост толико и у способности да се слиједи сан. Да сан не буде само утјеха и бијег, већ програм и обавеза, диманичка сила обнове, онај Дух Свети који се појављује да обогати живот а не „много ништавила“ из Књиге Проповједникове.

Ми смо и даље племе које сном мртвијем спава. Али поента није да не снивамо већ да наш сан буде – живи сан прегаоца којем Бог даје махове.

Јер какви су ти снови, такав ти је живот.

Извор: РТ 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: