Борис трчи до Острога за Матијино и Анђелино лечење!

Борис из Смедерева једном идејом одушевио је целу земљу, а прича се шири и на регион.

– Моје име је Борис, долазим из Смедерева, имам 25 година. Одмах ћу прећи на ствар, поставио сам себи један велики изазов, а то је да 2024. године од 1.5. до 12.5., од мог родног Смедерева, истрчим до Манастира Острог. –

Овако почиње прича наизглед обичног момка Бориса Гујаничића из Смедерева који ради као излагач робе за једну велику фирму. Међутим, она ни изблиза није тако обична. Овај двадесетпетогодишњак одлучио је да трчи пут од скоро 470 километара како би подигао свест и прикупио новац за два детета која се боре са опаким болестима.

– Идеја је дошла „преко ноћи“. Један човек је трчао од Лознице до манастира Острог и то је у мени пробудило жељу да урадим то исто. Као да ми је „од Бога дато“ да некоме помогнем – почео је своју причу за Републику.

За свој подухват је добио благослов од оца Симеона Рукумијског.

Борис је, како нам је рекао, раније имао 110 килограма и био гојазан, а живот и поглед на свет потпуно му се променио када је упознао тренера из тог града. Килограми су почели да падају, а овај хуманитарац почео је да трчи полумаратоне. Први је на реду био крагујевачки, а сада се припрема за Београдски маратон и онај најважнији – хуманитарни.

– Раније нисам волео да трчим, али сам схватио да ми то прија, па зашто да некоме и не помогнем? – навео је.

– Замислио сам да током целог пута носим мајице са њиховим ликовима и жиро рачунима, као и бројем за смс. Матија још није у фондацији, али радимо на томе да буде – казао је овај младић.

Волео би, каже, када би ово привукло пажњу медија, спонзора и великих фирми, како би његов циљ био постигнут, а то је да сваки километар буде „плаћен“ једном СМС поруком за лечење ова два малишана.

– Ускоро ћу објавити и руту којом ћу трчати, стајаћу у већим градовима, а пратиће ме тим људи на челу са Стефаном Драшковићем, тренером, који све време надгледа ове припреме – истиче овај, иначе скроман младић.

Након овог подухвата целокупан новац који буде сакупљен поделиће се на два једнака дела и биће уплаћен на рачуне деце у фондацији.

Борис се припрема тако што три дана ради вежбе у теретани, 3 дана трчи, а недељом одмара од свега: вежби, телефона, напора и тада чита књиге и шета и то траје већ пар месеци.

– Јавио ми се тренер из Никшића Милош Митић. Он је маратонац и жели да ми помогне. Добровољно ми се јавио, јер се одушевио идејом – рекао је.

Има велику подршку људи, али каже, недостају му опрема и патике, пре свега, како би се ова идеја остварила.

Пут од 470 километара трчаће за лечење Матије Зотовића и Анђеле Петровић.

Матија је рођен 2021. године са бројним аномалијама. Има рупе на срцу, недостатак беле мождане масе, констатовано му је строфирање мишића и кашњење у психо-моторном развоју.

Анђела је рођена 2011. године као здраво дете и први проблеми уследили су са 3 године када је добила први епилептични напад. Анђели је констатована веома ретка болест изазвана мутацијом ЦДКЛ5 гена. Њен физички развој прати генерацију, али је псхички на нивоу једногодишњег детета.

– Глупо је рећи да сам некога изабрао, да могу трчао бих за свако дете, али би то онда биле мизерне цифре. Овако ће се сакупити бар неки пристојан новац. Планирам да трчим још, до манастира Тумане и манастира ближих Смедереву – казао је.

Да можда ова прича није случајна, потврдила нам је Борисова мајка Јелена, која нам је испричала да је пред 12. рођендан овај младић био животно угрожен и да памти сваки минут проведен у болницама.

– Он је годинама лечен погрешно, причали су да има астму. Имао је ехинококну цисту, то је паразит из псећег измета, који је највероватније унео док се као мали играо у песку. То је расло и пукло је на једном фудбалском турниру у фудбалу у Бањалуци – рекла нам је Јелена.

– Течност је кренула да се излива у плућа и, када је потпуно пукла, велика количина течности излила се у плућа и био је животно угрожен. –

Борис је добио инфекцију оба плућна крила, а затим је и оперисан на Институту за мајку и дете где му је одстрањен један плућни режањ.

– То што се бавио спортом му је спасило живот – рекла је мајка и додала: – Верујем да је то утицало на њега да се одлучи на овакав чин, јер памти свако име и сваки минут проведен по болницама.-

Извор: Република.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: