Непознат Рус, Свети Сава и море

Пише: Никола Маловић

Јесмо ли достојни синови и кћери наших предака? Ако би нам какав акурђел (7. кољено) болећив на потомство и прогледао кроз прсте, да ли би могао Свети Сава? Као у Светосавској химни, сви се од мора до Дунава морамо сложити око тога да су нам преостала само два ресурса: земља (ако и она није продата, због дугова, тиме и издана) и главе наше дјеце. Свети Саво, помози, ако имаш коме.

Најзначајнији Рус у српској историји је хиром судбине остао именом непознат.

Био је то монах који је у очима Растка Немањића открио жељу да овај посад гледа у боји, а не само у црно-бијелој техници. Иако је Растку и раније имао ко да прича о револуционару Христу који је обесмислио све револуције потом, ипак је Рус био тај који је Србе задужио до дана данашњег.

Како?

Тако што је Растислава Растка Немањића у руском манастиру Светог Пантелејмона 1192. на Светој гори превео у Саву. Чудесан је, наиме, тренутак када човјек духовно прогледа, а чудеснији, рекао бих, када све остави да би служио револуцији.

Свети Сава није мало тога оставио иза себе, башка месо на језику, башка интимни загрљај жене. Препустио је земаљску власт, иако се у нашем народу за сваког владара држи да ако и није рекао како главу даје а власт не – макар је мислио.

Као младић добио је на управу Захумље, око 1190, монаши се, и постаје духовни отац властитом оцу, који се монаши, око 1196. постаје Симеон, и са духовним оцем а тјелесним сином, Савом, од 1198, гради Хиландар, једини српски манастир на Светој Гори.

Први српски архиепископ, био је и први српски писац, учитељ, законодавац, дипломата, прекоморски путник… Нико никад није написао да је Свети Сава био и први ученик, онај који није само сједао да му лекције пролазе кроз уши, него први коме су се знања примила да би их он разгранао потом на све стране.

Добар комад зиме пред 800 година самосталности Српске православне цркве (2019) провео сам уређујући књигу „Свети Сава у Боки“ из пера Васка Костића (+2021), аутора 40 књига, носиоца Ордена Св. Саве и потомка свештеничке породице у чијој се духовној скрби налазило острво Св. Архангела Михаила – на коме је 1219. Свети Сава основао Зетску епископију.

Уздигнемо ли фокус, од свих епархија Српске православне цркве у цијелој Краљевини Југославији, највећи број храмова посвећених Светом Сави налазило се у епархији Бококоторској (1870-1931, чак седам; осми је подигнут 1967).

Ово не треба да чуди ако знамо да је Бока она земља на чијој је територији Свети Сава 1219. установио сједиште Зетске епископије, претече данашње Митрополије црногорско-приморске.

Колико се Свети Сава поштује у Приморју подсјећа нас Младен Станковић, полиглота, преводилац са класичних језика и администратор ФБ странице Историја српског поморства, када каже да Београд, са два милиона становника, има двије, односно три цркве посвећене Св. Сави, све подигнуте након 1935. године. Нови Сад са 300.000 становника има једну цркву Св. Саве саграђену у 21. вијеку. Ниш са 200.000 становника такође има једну црквицу Св. Саве из 1987, док нпр. Бањалука и Подгорица, градови са по двјестотинак хиљада становника немају ни једну. С друге стране малена Бока Которска, са мање од 90.000 становника, има чак осам храмова посвећених Светом Сави.

Но, ако се вратимо даље у прошлост, пратимо Станковића, нпр. на крај 19. в, разлика је драстичнија: поменути градови немају ни један храм посвећен оснивачу Српске православне цркве (!), а Бока Которска, са тридесетак хиљада становника – има их чак седам!

Срећа, па и књиге могу да буду задужбине. Зато је и угодан рад на њима. „Свети Сава у Боки“ говори о заливским специфичностима, као што су светосавски бадњаци, светосавски пост, потом о Савиндану као о школској слави од давнина, открива легенде и поријекло бројних топонима везаних за Светог Саву, те биљежи како су у прошлости изгледале Светосавске свечаности у Боки, али и како су изгледала Светосавска славља Бокеља у прекоморским земљама. Када је 1881. на молбе Бокеља, трудом и настојањем Стефана Митрова Љубише, нашег посланика у бечком Царевинском вијећу, основана епархија за Боку Которску и Дубровник, по жељи свештенства и народа, Свети Сава је био проглашен за покровитеља Бокељске епархије.

Ријетко се, или никада, догоди да први сусрет буде судбински.

Провиденца се збила око године 1190, када је један руски монах у очима Растка Немањића открио жељу да посад гледа у боји, не више у црно-бијелој техници. Иако је Растку и раније имао ко да прича о Христу – револуционару који је обесмислио све револуције потом, ипак је Рус био тај који је Србе задужио до дана данашњег. Најзначајнији Рус у српској историји је хиром судбине остао именом непознат.

Свети Сава на мору

Свети Сава је неодвојив од мора.

Србија се у доба Немањића простирала у приморју од ушћа Цетине и Пељешца на западу – до ушћа Бојане и Љеша на југу.

Свети Сава добио је у младости на управу Захумље са престоницом у Стону на Пељешцу, земљу којом је некад владао његов стриц Мирослав.

Но како се несуђени световни владар монаши и одлази на Свету Гору, сваки пут је долазећи на Гору Атонску и одлазећи с ње, путовао бродом.

Пловио је и до Никеје да би од цариградског патријарха издејствовао аутокефалност Српске православне цркве.

Прве епархије Свети Сава оснива баш на приморју – Хумску, са сједиштем у Стону, и Зетску, са сједиштем у манастиру Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци код Тивта.

Сва путовања морем, видимо по картама Александра Дерока (1894) и у новије вријеме Душана Дачића (1988), Свети Сава предузимао је из Боке.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: