Историчар Вукмировић за ИН4С: У нашој историји нема значајнијег датума од 15. фебруара!
1 min read
Фото: Ђорђе Вукмировић
Дан државности Србије државни је празник који се прославља 15. и 16. фебруара, а установљен у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак. Такође, данашњи дан се прославља као Дан уставности Србије у спомен на дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије – Сретењски устав.
Овај датум је најбитнији датум у политичком, културном и историјском календару Србије.
У новијој историји наше државе и српског народа нема значајнијег датума од 15. фебруара – Дана државности Републике Србије. Овај празник има двојак карактер – слободарски и ослободилачки. Слободарски је био потреба нашег народа да има сопствену власт у рукама и да самостално одлучује о својој судбини, а ослободилачки да не трпи туђинску власт и јарам, наводи за портал ИН4С историчар Ђорђе Вукмировић.
„На овај дан 1804. године ударени су темељи државности Србије. Њу су створили наши далеки преци у крвавој борби, најпре за голи биолошки опстанак, а касније за најслободнију државу и светионик слободе, која се економски снажно развијала и имала највећу стопу усељавања на свету, одмах иза Америке.
Тај почетак борбе, а треба поменути да су Срби први народ које се побунио против Турака и једини народ који је до своје слободе дошао самостално, без помоћи великих сила, био је почетак борбе за ослобођење и уједињење српског народа. Тада су наши преци престали да се боје Турског царства, а ова борба их је претворила из статуса потлачене раје у слободне грађане.
Истог дана 1835. године Србија, која је и даље била у вазалном односу према Османском царству, добија један од најлибералнијих Устава свог доба – Сретењски устав. Србија је друга у Европи укинула феудализам, а такође је била једна од првих земаља на свету која је забранила робовласништво. Својим Сретењским уставом, Србија је уставно-правном одредбом одредила да сваки роб који ступи на српску земљу има се сматрати слободним човеком. То је време док у Америци робовска снага изграђује највећу светску економију, док све европске земље имају робље и тргују афричким робовима на Атлантику.
Србија, која је у 19. веку била бастион народне, сељачке демократије, где су сви грађани били истог материјалног статуса са малим сеоским поседом подједнаке величине, временом се извотоперила и у нашем друштву је дошло до огромне поларизације – на сиромашну већину и богату мањину.“
У Сретењском уставу јасно су биле прокламоване личне слободе и права појединца, као и подела власти на судску, извршну и законодавну, која је независна једна од друге, наводи Вукмировић и додаје да би ми Срби требали као народ са поносом да се сећамо Сретења, борбе наших предака за ослобођење и демократичност 19-овековног нашег друштва.
„Треба да знамо, кад нам светски моћници спочитавају „недостатак демократске традиције“ и сл, да као народ безмало 2 века познајемо и живимо у демократском друштву, у друштву народног суверенитета. Треба да се вратимо слободарској традицији наших предака, више да волимо и поштујемо Отаџбину за коју су они пролили хектолитре крви, да по узору на њих поштујемо институције, бранимо слободу и демократију за коју су се они борили. Пошто смо ми народ који скупо плаћа цену свог постојања, а веома брзо ту цену заборављамо, треба да учимо из сопственог искуства, да се окренемо сами себи, не тражећи узоре ни на западу ни на истоку. Као што је давне 1910. године Јован Скерлић написао:
„Народ у Србији, у слободи васпитаван за слободу, политички сазрео и без тутора, управља сам собом и подигао је државу ни династичку ни сталешку, но искључиво своју, само народну и националну“.
Ове речи су кључне и обавезују нас да се према Отаџбини опходимо као према некој старој породичној кући која је наша, али није само наша јер смо је наследили од предака и морамо је очувану (ако је могуће и реновирану) предати својој деци“, закључује Вукмировић.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
