Април у Београду
1 min read
Штета што не постоји љубавни роман под насловом „Април у Београду“, занемаримо ли за часак то што ћемо канда заувијек да пјевушимо стихове истоимене пјесме у извођењу Здравка Чолића. Толико се, наиме, ковитла љубавних чувстава и геополитичке енергије над престоничким водама.
Десет дана обитавао сам с резиденцијом на Теразијама, руковођен мишљу да дисконектован од генерисаних вијести – опазим што би било за нотирати по земљи Србији. На вријеме ваља рећи како би свако погријешио ко би ме чак и у шали претпоставио теразијским Црногорцем јер ја Црногорац нисам венго Бокељ.
Море хемијских трагова разапињало се данима изнад хотела „Москва“. Унутар круга Двојке, уздуж Булевара, и по ободима града, поново су никле картонске кутије с чарапама, гаћама, алкалним батеријама и понудом карактеристичном за 90-те. Комунални полицајци опомињали су власнике универзитетских диплома да уклоне те – је ли – тезге.
Никад ниже цијене, и никад више оних који би да напусте земљу заувијек.
Разговарам с професорицом српског, уз кафу, и с лекторком у великој издавачкој кући. Обје су прешле 40-ту, немају дјецу и одричу главама: нема овде леба. Чезнутљиво гледају, баш као и ја, у понуде путничких агенција: Грчка, Турска, Шпанија… Бог ми је дао да живим на нашем мору, а њима да живе са сазнањем да се море нашег простора стегло као омча око некадашњег светионика слободе. Као политички дух над водом, Вучић је свеприсутан. Никад не спава, никад неће признати Косово, али ни примијенити рецепт Михајла Пупина: „Једини излаз Србије је у повртларству“. Додао бих: и у ратарству, воћарству, и у сточарству.
Шта ти је, бре, овде људи раде за кликере! – каже ми уредница женског магазина. У гостовању на Студију Б причам како је могуће у књижевности показати бијеле бубреге.
По први сам пут са црнцима у лифту. По први пут чујем на улици источњачке азилантске језике. До два сата вожње колима у дубину Србије према западу, опажам групе што тамнијих што сасвим тамних азиланата. Да ли то постоје неке квоте које ионако пропусна Србија треба да испуни, или шта?
Пара у оптицају нема. Таксиста-електричар хоће да се врати занату. Пензионерка из Јеврејске улице руча за 50 динара: леба за 20 кинти, поврћа за 30. Млади подстанарски пар из Филмског града сретне се, уморан, увече.
И док се хемијским траговима иза необиљежених авиона данима запрашивао Београд на водама, са свима нама просјечно старим преко 40, један ме је порадовао мозаик. Око је дебото могло да опази заљубљене младе на све стране. Она пропета на прсте да би га пољубила у Француској, у Нушићевој, у Карађорђевом парку, на Калемегдану, Ташу, Ади… и он који је по први пут осјетио библијски порив да се зарад ње одалечи и од оца и од мајке и државе ако треба, те да се избори таман за даску на мору, океану уз коју ће, припијени, они наставити да живе.
Заљубљени парови узели су да, као и сваког прољећа, освештавају собом простор који насељавамо. Свак ко је љубио април у Београду зна да се може бити и под туђином, чак и под својим душманином. Само ако се има вјера у себе. Потом, што нам свима Бог да.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nebih o tekstu, nego da djeca treba da uce,to svakako ,ali i da malo rade u polju nebi nista bilo zgorega nego i pozeljno,mi smo tako svi podizani a isto smo nesto zavrsili.
Da djeca ne rade to se vidi ona nijesu kriva,i slobodno mogu da kazem da ona u Grblju jednako rade u poljoprivredi kao ova ovdje kod berze u Frankfurt,razlike nema svi imaju jednake ajfone kako li se to zove,a kad dodju na ljetovanje polomise noge da vide magare,ovdje se i magare i koza drze u zoloski vrt,kod nas jos ne ali su jednako za vidjeti kao i ovdje.Prema tome ko moze naravno bilo bi dobro nesto raditi ,ali danas je sramota zivjeti recimo u Kuce ili Pipere ili Grbalj Vasojevice Cevo,to je dragi moj selo,Budva je ovaj narod sludjela i poludjela,a govrili su strai iz Maina. Dabogda se na Budvanske zidine stanio,mnogi za to ne znaju,samo brzo cese prisjetiti.
Nemojte slucajno da ko uzme prut pa da slucajno udari dijete po prsticima ,jer mu prijeti oduzimanje djece,a da ko cuva kravu ili koze i ovce,oce nije lud sve ima na Roterdamskoj bezi govorio je Zarko Rakcevic,ima neku rijec koju je sada poceo da pusta u medijie ,nemogu se sjetit,ali bice to brzo kada nam bude obecavao Njujork .
Vratitete se na selo ko moze i drzite malo stoke,ostavite se mudrovanja,ko ima kucu blizu mora neka osposobi kavu barku da moze malo da riba,nema para od vazduha ne,ta vremena su prosla.
,, april u Beogradu,, uzaludno tražiš, on tu više ne stanuje
Значи рјешење је у повртларству, воћарству и сточарству, а нико дјеце нема?
Е, Никола Никола, код вас Бокеља изгледа роботи обрађују земљу?!
Djeca bi trebalo da uče, ne da obrađuju polja. Autor je u tekstu govorio i o krasnom nam, fertilitetu.