Рајна Драгићевић: Српски језик у огледалу стварности

У Институту за европске студије 27. јануара 2023. године одржано је, сада већ, традиционално светосавско предавање. Гошћа Института била је проф. др Рајна Драгићевић која је беседила на тему „Српски језик у огледалу стварности“.

Основна идеја излагања проф. Драгићевић била је да представи, како идеологију, тако и праксу језичке стандардизације. У првом делу излагања било је више речи о присталицама и противницима покушаја да се језик регулише, а посебно о установама и појединцима који имају сукобљена мишљења око овог питања, и то не само у Србији, већ и у другим земљама. Основна линија поделе почива на оне који су за регулацију језичког стандарда и оне који су за потпуно одсуство контроле језичке стандардизације. Такав сукоб постоји у свим земљама у којима се доминантно говоре словенски језици, а на предавању је било више речи о искуствима Русије, Хрватске и Македоније.

Присталицама језичке стандардизације означени су Одбор за стандардизацију српског језика, Вијеће за норму хрватског стандардног језика, Совет при Президенте Российской Федерации по русскому языку, Общество русской словесности и Совет за македонски јазик. Заговорници овог приступа говоре о потреби да се врло активно ради на утврђивању јасних правила језика и боре се за његову чистоту која би требало да буде грађена на узорима из сопствене културе. Међутим, међу стручњацима за језик постоји велико неслагање око потребе да се језик стандардизује.

У Србији, а слично је и осталим словенским земљама постоји несагласје између праксе и приступа, а често се дешава и да друге установе који се баве језиком не поштују одлуке оних тела која се баве стандардизацијом језика. У случају Хрватске, Вијеће за норму хрватског језика било је кратког века (од 2005. до 2012. године). Супротно Хрватској, у Русији постоје две установе које се баве језиком. Чак је и председник Руске Федерације основао посебно тело за питање језика. Ипак, такве установе нису дале одговарајуће резултате.

Феномену „граматичког нацизма“ проф Драгићевић је посветила знатан део предавања. Наиме, термин је настао је у Сједињеним Државама и означава оне особе које инсистирају на поштовању језичких правила. Како истиче проф. Драгићевић, граматички нацисти су често полуписмени и воле да омаловажавају саговорника. У том смеру је и Павле Ћосић доказао да се присталице таквог приступа у Србији неретко појављују на друштвеним мрежама измишљајући правила која нису ни постојала.

Борци против језичке стандардизације су присталице другог екстрема. Постоје србисти који сматрају да је језичка стандардизација тековина ауторитарног и малограђанског друштва које је неопходно превазићи. Поделе постоје и у другим словенским земљама. Људмила Путина, бивша супруга председника који је увео посебно тело за стандардизацију, залагала се против насилног наметања књижевног језика. Супротно томе, Људмила Вербицка, која је као ректор Петроградског универзитета била именована у председников одбор за језик, сматрала је да је питање одбране норме језика питање одбране Русије.

У Русији се појавио и покрет „падонкија“ који су за потпуну језичку анархију и неформални стил као одговор на граматичке нацисте. Падонки се понекад зови и албанистима, будући да су амерички сајт Live Journal посећивали Руси и кад год су на руском писали коментар Американци су мислили да је то албански (јер нису знали који је језик). Онда су Руси објављивали лекције из албанско-руског језика као саркастичан одговор на такво писање. У Хрватској је Мате Каповић у књизи „Чији је језик?“ истакао да је књижевни језик тек један од облика језика и да не би требало да се намеће, већ да се пусти слобода језичког израза.

Творба нових речи неретко је подстакнута вулгаризовањем језика. В.В. Химик сматра да се у руском језику догодио културни преврат, јер је у Русији наступило одступање од оних језичких идеала који су постојали међу руским писцима XIX века. Постепено су се говорници руског језика оријентисали ка експресивном језику масовних медија што је довело и до преоријентације ка масовној и општенародној култури насупрот некадашњој елитној. Такав преокрет повезан је и са функционалним потенцијалом, експресивношћу, привлачношћу и доступношћу језика за широки круг говорника.

Слична ситуација одвија се и у српском језику где je проф. Драгићевић приметила уношење нових синтагми и значења попут „расипамо ту синтагму као крава балегу“ (за синтагму која се често понавља); „такав абортус од развоја догађаја“ (за неповољан развој ситуације); „и тада је фекалија погодила вентилатор“ (за брзо ширење вести). Идентичан је феномен и са употребом именице „фикус“ која се често користи и у унутрашњој политици. Бројни су примери од „фикус-опозиције“, „фикус-владе“, „геј-фикуса“, „стрејт-фикуса“, „госпође фикуса“, „фикус-министара“, „фикус-националиста“, „cool фикуса“, „украсног фикуса“, „левичарског фикуса“, „најобичнијег фикуса“, „дражесног фикуса“, „официјелног фикуса“, „фикуса 2.0“, а у употреби су и „фикусоманија“ и „фикусирати“. Колико је та промена била интензивна сведочи и то да је у првом издању Речника српскога језика којег је издала Матица српска 2007. године, фикус дефинисан као собна, украсна биљка, лат. Ficus elastica. У другом издању истог речника, објављеном 2018. године, овој дефиницији додата је и политичка фигуративна компонента што сведочи о брзим променама у самом језику. Други сликовит пример јесте и са дипломатијом где се појављују изрази као што су „пинг-понг“ дипломатија, „тоалет“ дипломатија, „мегафон“ дипломатија, „апа-драпа“ дипломатија, „мерцедес“ дипломатија и „фејсбук“ дипломатија.

Употреба англицизама јесте феномен који заслужује посебну пажњу. Доминација енглеског језика, посредством медија и глобализоване привреде и културе, јесте општепозната појава. Међутим, емпиријска истраживања о присутности енглеског језика говоре о наглим променама у последњих неколико деценија. Референтна истраживања Ђорђа Оташевића и Твртка Прћића показују да је у српском језику приметан тренд наглог раста. Према налазима Ђорђа Оташевића деведесетих година је 3% англицизама било међу новим речима у српском језику. Твртко Прћић је у Речнику новијих англицизама (издања из 2001, 2011. и 2018.) препознао 900 речи из енглеског, да би у Српском речнику новијих англицизама (издање из 2021. године) било регистровано 4500 речи које су дошле са англофоног подручја.

Српски језик није произвео одговарајуће термине за нове послове и појаве на интернету, па је и због тога дошло до наглог скока страних речи. Примера ради, речи као што су „вирал“, „тинк-тенк“, „тимбилдинг“, „мостинг“, „гоустинг“, „хаунтинг“, „бенчинг“, „сташинг“, „must see“, „мејнстрим“, „твитер селебрити“, „контролинг“, „диплајкинг“ и друге нису добиле одговарајуће српске пандане.

Поред тога, појавиле су се и англосрпске речи које су настале као последица прилагођавања страних речи у српском контексту. Као примере проф. Драгићевић наводи „win-win ситуацију“, „lose-lose ситуацију“, „ол араунд играч“, „бинџовати“, „catch all партија“, „bad gay“ и „good gay наратив“, „хот пинк ружичаста“, „ултра пинк ружичаста“, „фешнсензитиван“, „селфи туристе“, „онлајн Србију“, „офлајн Србију“, „вајбер дадиљу“, „хај тек фабрику“, „олдскул таксисте“, „underground организације“, „смарт бојкот“, „џокер реч“ и друге. ‘

Усвајање страних речи у дословном значењу довело је до тога да је у српском све више непромењивих придева. Поред тога, међу невидљиве утицаје енглеског у српском језику могу се навести и примери сливеница као што су „ковидиот“, „преститутка“, „трампокалипса“, „дновинарство“, „дновинар“, „кукупедија“, „daytonarije“. Сличан је случај и са оказионалним глаголима (осебичити се, упљачкати, зафолирати се (у нешто), искичмити се, размагичити се, опоштенити, мафијати, расфилозофирати, шлајмарити, домамурати), оказионалним именицама (хитичност, дивност; искичмљење, смртовање, алапачарење; истиничар, површар, свађач; исклиз, забуш, хват, гунђ, шљашт, натушт; одвратлук, наслута, надциљ, подмрак, надметач, надзабава), оказионалним придевима (снолик, обукваљен, никакњикав, одустајачки, сорошаст, гадњикав), оказионалним деминутивима (презируцкати, привилегијица, рутиница, извињенце).

Колико је тешка могућност наметања одговарајућих домаћих речи сведочи и пример селфија, где су и српски и хрватски језикословци покушавали да пронађу одговарајућу алтернативу. Међутим, изрази као што су самослика, себић, особњача, односно самослика, себић и својко нису се усталили. Јачање интернета и трговина подстакли су и прилагођавање језика како би изразе учинили што доступнијим. Тако су се појавиле и боје креиране према призорима из природе (плаво небо, зеленило мора, поноћно плава), материјама из природе (песак, светли песак, корал, камен, злато, лед, креч, дрвени угаљ, угљено сива, тамноугљено сива, антрацит сива, каки, лапор плава, бисерни лапор, аквамарин), биљкама (боја зелене јабуке, боја плавог патлиџана, лимун жута, зелена лимета, светлозелена нана, фуксија, тамарило, бресква, мандарина, шљива, купина, дуван, лаванда, пистаћ, кари, ванила, слама, индиго), животињама (тупе сива, зелена патка, боја светле камиље длаке, нерц, светли нерц, мишје сива, лосос, слоновача, острига бела, леопард (дезен и боја)), пићима (ракија, марсала, боја шампањца, светли виски, вино, бургундац), људским производима (чоколада, боја жвакаће гуме, крема, карамела, маслац, цигла, сенф, теракота).

У последњих неколико година примећује се и изразити успон турцизама. Према мишљењу проф. Драгићевић промотери англосрпског користе турцизме за оживљавање експресивног значења. Такви изрази су „анти-режимлија“, „харвардлија“, „интернтелија“, „факултетлија“, „ђуканлија“, „доконлук“, „балегарлук“, „коректлук“, „коментаторлук“, „новинџија“, „видовданџија“, „првомајџија“, „хороскопџија“ и други.

Могућа нада у неговању српског језика свакако је и конкурс за најлепшу српску реч. Проф. Драгићевић је нагласила да је у питању иницијатива којом се негују старе речи, а резултати конкурса показују да је снажан утицај славеносрпских речи на естетско поимање језичке лепоте. Речи које су слали на конкурс биле су благовање, благоглагољив, благодарити, благодарност, благодат, благонаклоност, благослов, благословен, благоухан, блажен, великодушност, краснонаравије, красноречје. И старије српске речи као што су бадњак, божур, огњиште, расковник, слава, ћирилица и друге нашле су своје одговарајуће место. На конкурсу за најлепшу српску реч победила је реч праскозорје будући да је то стара словенска реч која носи дубоку симболику рађања, почетка и наде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: