Даниловић: Имамо кад о себи

Пише: Горан Даниловић

Нити је она побједа од 30. августа 2020. још утврђена, нити је Ђукановић још побијеђен. Одлучујући, ваљда и посљедњи, круг пакла кроз који гурамо своје животе скоро три деценије слиједи 2. априла.

Можда неки други народ и неки други људи могу бити опуштени и незаинтересовани за исход бирања између Ђукановића и Милатовића, али Срби ту привилегију немају. Ђукановић многима може бити прихватљив али нама не смије никад – наша је историјска обавеза да буде побијеђен, па самим тим и докрајчен један крвави, ужасни и нечовјечни режим који је желио да нас сатре сс лица своје земље.

Многима, посебно безименим ботовима, Милатовић бива исто што и Ђукановић и с поносом истичу како неће гласати и како су разочарани? Три ипо деценије Ђукановић је, међутим, живио и владао тим разочарењем.

Не смијемо изостати из те одлучујуће битке за себе и будућност дјеце и земље коју смо наслиједили од бољих од нас.

Све остало је мање важно. Поједине политичке и партијске судбине – личне каријерере, одговорности и посљедице могу да сачекају до 3. априла. До тада, као никада прије, или само као у доба историјских литија, морамо показати лице од којега ће се уплашити сваки мрак и сванути до краја дан који је сада уловљен у мрежу сујета, подвала и међусобне мржње.

Имамо када о себи, о манама и врлинама, али о слободном животу немамо – 2. априла не гласамо само за Јакова Милатовића него овјеравамо заувијек побједу над злом које је пријетило да нас учини безименим људићима и бившим народом.

Догодине мој Призрене,
Догодине на Ловћену!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: