Двадесет четири године од злочиначког дивљања НАТО-циста: Што смо даље, дим је гушћи
1 min readПише: Мишо Вујовић
Када су 1944. савезничке снаге бомбардовале Никшић народ је у неверици расправљао чији су авиони.
“ Гађу прецизније од Немаца”, коментарисао је неко од грађана.
“ Не знам чији су авиони, али су бомбе сигурно наше”, одговорио је чувени Јово Џада.
Тада су многи градови од Ниша, Прокупља, Лесковца, Београда до увек кочоперног Никшића равњани са земљом, срећа је што није било касетних бомби као данас.
Двадесет седмог марта 1941. одбранили смо слободарски образ српског рода, али и платили цену тог достојанственог чина.
Седамнаестог марта 2004. године погромом над Србима на Космету албански терористи уз помоћ својих ментора опипавали су дамаре храбрости и степен пацификованости Србије.
Реаговали смо како нисмо смели : млако и необавештено.
У стилу тада актуелног премијера чија “неинформисаност” заслужује посебну дисциплину у политичким наукама или шифру за нови вид рационалног аутизма. Такав, пасиван став Србије их је још више окуражио и трасирао пут за проглашење независности на коме ће се наћи Бриселски споразум и француско- немачки план имплементације завршне етапе независног Косова и Метохије.
Свесни да је све ништавно без пристанка Србије направили су новог Холбрука у лику Ескобара, Венса и Овена оличавају двојац Лајчак и Борељ, чије матичне државе Словачка и Шпанија нису признале Космет, али се Лајчак већ потврдио као експерт за фрагментизовање српског националног простора. А прошлости се одричу обично они што је немају или су је нечим оптеретили.
На данашњи дан су пре 24. године почели а сада убрзали да свој наум до данашњег дана озваниче и правно уз наш пристанак, запечате!
Да легализују злочин уз наш благослов.
Не траже само да их аболирамо већ и да им се захвалимо што су нам срце исчупали.
На данашњи дан није почело бомбардовање Србије, већ рат против Бога и свих традиционалних вредности.
Дведесет четвртог пре двадесет четири године распорена је утроба Европе.
Неки су, брзо заборавили злочине и патњу грађана Србије. Они би нас поново гађали истом страшћу као што данас разарају Украјину, али се не исплати у овом тренутку отварати ново жариште на тлу Европе.
Знамо, а и тамо њима је знано. да смо свесни да са нама још нису завршили, те да ће се “преседан” Космета над нама и даље примењивати.
План је да нас растачете док не исчезнемо.
Ништа се од пре једног и кусур века није променило у њиховој стратегији према нама, али у нашој према њима и те како јесте.
У тренутку када су мислили да су нас успавали, да смо антрофирали, да је прагматизам потиснуо патриотизам, грдно су се преварили.
Нису предвидели да су стасале нове здраве и поносне генерације без амнезије и преума за све што сте на данашњи дан почели а још нисте окончали.
На данашњи дан сте нас ујединили и вратили међу велике народе. Међа између вас и нас је непремостива. Ко кањон који добро од зла раздваја.
На данашњи дан, леп и сунчан седео сам са Момом Капором на Врачару и лежерно испијао последње сате неизвесности док су у Авијану турирали моторе моћних бомбардера.
Смејали смо се долазећем злу, фасцинирала ме Момина лежерност и жеља да се смеје као дечак за кога нико не би рекао да су му осакатили детињство управо неки, тада нацистички бомбардери али ни данас не видим разлику у аспекту убијања цивила између нациста и савезника, нациста или НАТОциста.
Мому дечаку од четири године бомбе су отеле највеће и најтоплије уточиште – безрезервну љубам материнску.
Ко би рекао, док се ко дечак смејао, тај добри човек грохотног осмеха, продуховљени мангуп, непоновљиви шармер, брбљиви и надахнути оптимиста, као беба извучен из рушевина нацистичких бомби.
Момчила Капора, телом је заштитила мајка Бојана.
Причао је то са топлином и пркосом у гласу.
И док пишем ове сетне редове, у ушима одзвањају речи Моме Капора: “ Запад је настао на злочину – тако ће и нестати”.
Мома је преживео Хитлерове бомбе у Сарајеву, али Милица Ракић није, а много је знаних и незнаних страдало по улицама, мостовима, у кревету или на радном месту да би бивши савезници Србије остварили оно што нису успели њихови заједнички непријатељи у две велике војне.
Свестан да нас је парола боље рат него пакт скупо коштала, али још убеђенији да нам је сваки пут без светог Космета, странпутица, и овог пута подсећам да смо се бранили борећи се, опстајали селећи се, али смо где год да смо живели са Косовом живели, будили се и заспивали, многи су на уснама са Косовом умирали иако га никада ни погледом нису помиловали, а камоли ногом крочили или коње на Лабу и Ситници појили. О Косову кад би се говорило и око би засузило, а чељад би немо слушала, понека би се суза скотрљала кад беседник крене да набраја, витезови како изгибоше бан Угљеша Вукашин и Гојко, Херцег Стјепан, Богдан и синови, како Милош распори Мурата “од учкура до грла бијела…”
Ни мува се није чула, а данас је све измишљено. Измислио сам се и ја и Јелена која ме тим митом задојила. И бој на Граховцу или жива на Тарабошу изнад Скадра где на вечној стражи леже моји преци.
Неко је измислио Дечане, Грачаницу, Архангеле и Љевишку Бпгородицу, Девич и Патријаршију Пећку…
Замагљивање историје, прекрајање факата, прекречавање фресака, одрицање српства и сопства, није изум наших непријатеља већ слепаца и слепих поданика који су да би се додворили Брозу смислили да Космет припоје Албанији а Албанију Југославији. Енвер Хоџа није желео да буде потчињен Титу, али се Албанци никада нису одрекли претензија над Косметом.
Ако се склонимо са Косовског сви путеви ће нам бити закрчени.
Стога им се жури да на данашњи дан доврше оно што су 24. марта пре 24. године започели.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Istinito i poucno, iz pera nadarenog Mise.
Svaka rec nam budi secanja i pokrece davno uspavani inat. Da se ne zaboravi i da se ne oprosti za sve neprospavane noci pod bombama i dane ispunjene brigom za najblize.