Сабор врана на Гојном Пришту

Пише: Небојша Јеврић

„Шкија, шкија!” викали су господари мува, боси, мусави, прљави.

Било их је у почетку троје.

Шкија је наређење за напад.

Шкија је Српкиња.

Шкија је позив за линч.

Шкија је бојни поклич.

Погани назив, поспрдни, још из времена османлијских.

Свадбују вране на Гојноме Пришту.

Деца излазе из капија, извлаче се из рушевина, из контејнера, све их је више.

Полетео је камен и низ лице старице је потекла крв.

Све је игра, само је крв била права.

Малена рука згрчена у песницу погодила је старицу.

„Шкија, кија, ија… ААА!”

Бјелокапићи су стајали око тезги, мирно, ником на памет да прекине забаву, да прекине игру.

Господари мува су открили пиг (свињу), „Сербиан пиг”, и потјера је почела, праћена тихим осмесима одобравања и поноса испод бијелих капа.

Учитељица, просиједа, предуго у бекству, тако је бјежала и од закрвављених очију сарајевске хаусторчади.

Ситна, врапчић, куповала је код дјечака. Знао је да је шкија, но дирао је није.

Затражила је цигаре, у пола гласа, али ипак довољно гласно да чују они који су гонили старицу.

Оставили су старицу и кренули за учитељицом.

Не чекајући наређење, извадила је новчаник, и пружила га дјеци.

Придружио им се и онај код којег је куповала дуван.

Први је бацио камен.

Нови и нови дјечаци излазили су испод тезги, извлачили се из гајби, контејнера, мусави, слинави, поцијепани.

Потрчала је, а они су кренули за њом.

Дан прије, ту је страдала Валентина. Валентина је остала у „YУ програму”.

„YУ програм” је зграда (затвор отвореног типа) гдје су Срби под заштитом Кфора.

У згради има двадесет петоро деце.

Октобар је, и ни једно од њих не иде у школу.

И ни једно од њих не иде у двориште.

И ни једно од њих никуд не иде.

Валентина је изашла да купи хљеб а вратила се поцијепане одеће, крвава.

Учитељица је знала шта се десило Валентини, десило се то свим шкијама, које су пробале да зађу на пијацу царство Господара Мува. Свим шкијама што нису могле да гле-дају гладну дјецу, чији мужеви не излазе из станова од ослобођења, од кад су ослободи-лачке НАТО трупе ушле у град. А за њима црни орлови на црвеним крпама.

Учитељица је трчала према апотеци.

Поред пута седео је Муслин Мулићи, у листер оделу, са шеширом ла боема и блоком, одавно мртав. И док су

му сузе капале на блок, рецитовао пјесме, колеге покојника, ноћобдије, Вите Николића.

„Пишем вам госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на вас двије мале птице,
двије тужне птице на жици телеграфској.”

Учитељица је кренула према њему, али га ту више није било.

Умјесто њега, стајало је двадесет дервиша у бескрајно белим одорама и учило дову. Надглашавали су тутњаву гусеница „леопарда”, пијук-кликтај Господара мува.

Утрчала је у апотеку.

Апотекар, Арнаут, направио се да је не познаје.

Није дозволио да остане шћућурена на шамлици у ћошку.

Дјеца су чекала испред апотеке.

Учитељица у Купусиште тога дана није стигла.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: