“Погрешили смо негујући слику о Србима као непријатељима“: Политички тестамент Антје Фолмер, бивше потпредседнице Бундестага

Стајала сам на железничкој станици мог родног града чекајући брзи воз. Изненада, на суседном перону, приближила се огромна композиција, натоварена тенковима, „мардерима“, „гепардима“ и „леопардима“.

Ја не могу да их разликујем, могла сам само шокирана да гледам ту слику. Транспорт је ишао са запада на исток. Није било тешко да замислим и супротну слику. Негде на истоку континента истовремено је ишао војни транспорт пун руских тенкова са истока ка западу. Они се неће сукобити у стилу великих тенковских битака Првог светског рата негде у Украјини. Не, они ће овог пута поново обележити понор начичкан оружјем између два блока моћи, над којим се свет можда последњи пут нашао, у конфронтацији са могућим апокалиптичним епилогом. Нашли смо се дакле поново у Хладном рату и у спирали узајамне претње по егзистенцију – без излаза, без перспективе. Све против чега сам се целог живота политички борила, у овом моменту ми се приказало као један огроман пораз.

Недавно преминула посланица и бивша потпредседница Бундестага Антје Фолмер, једна од оснивача Зелених, која је на политичкој сцени Немачке уживала велико поштовање, објавила је у дневном листу „Берлинер цајтунг“ 23. фебруара свој политички тестамент, који је поново штампан и 17. марта након њене смрти. Она у тој својеврсној опоруци Немцима веома критично гледа на однос Запада према источној Европи, а превасходно према Русији након распада СССР и краја Хладног рата, док се у једном делу критички осврће на агресију НАТО алијансе на СРЈ 1999. године, као и на признавање независности Косова које је спроведено противно међународном праву. Објављујемо делове из тог ауторског текста.

Где је почео овај пораз? Где је почело заваравање? Када и како је из једне од најсрећнијих фаза историје евроазијског континента, након ненасилног краја Хладног рата, поново дошло до смртоносне ескалације рата, насиља и блоковске конфронтације? Коме је било у интересу да се мирна коегзистенција Истока и Запада, која је тада била могућа, није остварила, већ је постала плен обновљеног глобалног антагонизма? И онда питање свих питања: зашто од свих баш Европа, овај континент са свим својим историјским трагедијама и заблудама политике моћи, није смогла снаге да постане центар једне мирољубиве визије угроженог света? Не слажем се са данас већ уобичајеном тезом да је 1989. године успостављен мировни поредак у Европи, који је корак по корак једнострано уништен од стране Русије под диктатом агента КГБ Путина, док коначно није дошло до избијања рата у Украјини. То није тачно. Тачно је: 1989. године је разбијен један поредак, тачније назван Паx атомица (атомски мир), а да није уступио место новом мировном поретку. Осигуравање новог мировног поретка морао је да буде нови циљ. Међутим, визионари европске и западне фантазије нису имали на уму да осмисле одрживи мировни поредак у Европи, који би свим земљама бившег СССР понудио место поуздане безбедности и наде за будућност.

Зеленски и Горбачов

Најважнија питања о којима би Исток и Запад данас морали да преговарају је: шта значи заправо бити један европски народ? Шта нас разликује од других? Које одлике народ мора да испуњава да би ту припадао? Шта су лекције из наше историје? Који идеали нас обликују? Које грешке и злочини? Ова питања јасно отвара рат у Украјини и њена одбрана од руске агресије. У нашим медијима Украјина представља отелотворење идеала и узора једне западне демократије у којој се слободно живи и која се јуначки држи. Украјина се, тако испада, не бори само за своју сопствену нацију, већ и за историјску мисију целокупног Запада. Ко себе посматра кроз призму политике моћи, ко своју егзистенцију брани оружјем и крвавим жртвама, служи као бедем за европске идеале слободе, па нека кошта колико треба да кошта. Међутим, ко тражи пут консензуса, сарадње, разумевања и помирења, важи за слабића, некога ко је ирелевантан, и бива презрен. Стога су Зеленски и Горбачов два антипода у питању шта данас значи бити Европљанин и шта значи отелотворити европске врлине. О, Европо! Сваки пут када би се завршила једна од великих криза и ратова на континенту – после Тридесетогодишњег рата, после Наполеоновог похода на Русију, после два светска рата, после Хладног рата – постојала је нада да је заблуда политике моћи сада превазиђена услед горког искуства и да је коначно дат простор за разумевање света које почива на тежњи за опстанком. И сваки пут су европски народи, као проклетством, подлегли искушењу да крену путем доминације и конфронтације.

Трагедија Југославије

Колико се брзо вратио осећај благог тријумфа може се видети на тужном примеру: у односима са Југославијом. Југославија је припадала несврстаним државама, на време се ослободила стаљинизма и донекле је смирила вековна национална супарништва из времена Дунавске монархије. Ништа није било лакше него понудити овој Југославији у целини отварање ка Европи и ЕУ 1989. године. Требало би времена, али било би могуће. Једино што је требало учинити било је да се уздржимо од пребрзог попуштања пред националним притисцима Словенаца и Хрвата и од неговања нове непријатељске слике агресивних Срба. Таква мудрост је, међутим, у потпуности изостала у рату надметања за признавање нових националних држава на Балкану. Грађански рат у Босни, Сребреница, уништење Сарајева, стотине хиљада мртвих и трауматизованих људи, напад НАТО на Београд супротан међународном праву, признавање Косова као независне државе противно међународном праву, и вишеструко избијање нових националних шовинизама, све се то могло избећи.

Провокација Кине

Око 2008. Путин је престао да верује у статус кво и да своју сферу моћи усклађује са Западом. Немачка је почела да се дефинише као вођа европског одреда у новом концепту НАТО. Као део реакција на рат у Украјини, она је коначно склизнула у центар антируских контрастратегија. Оклевање канцелара Олафа Шолца, које је било добродошло, али медијски критиковано, није било довољно подржано одрживом политичком алтернативом и тако је почело да допушта. Плаћамо високу цену за то, како економски, тако и политички. Немачки министар привреде покушава да замени старе зависности од Русије и Кине новим зависностима од држава које никако не могу да прођу као узорне демократије. Министарка спољних послова је најгласнија труба нове антагонистичке стратегије НАТО. Њихова оправдања задивљују једноставношћу аргументације. Трошкови наоружања и утицај компанија које производе наоружање и електричну енергију немерљиво расту. Рат бесмислено прождире милијарде које су хитно потребне за спас планете и борбу против сиромаштва на глобалном југу. Кина је у успону, међутим, у пропаганди је идентификована као нови геополитички противник и стално се провоцира тајванским питањем. Ово нису добри изгледи.

Нови несврстани

У то: ако се не варам, Европа ће ускоро ући у фазу великог разочарања које ће дубоко пољуљати њену слику о себи. Али за мене је то разлог за наду. Запад, тако самоуверен, једноставно мора да научи да остатак света не дели нашу слику о себи и да неће стајати уз нас. Чини се да журно послати емисари новог антикинеског савеза у предстојећем крсташком рату против Средњег краљевства нису нарочито успешни. Како бисмо могли претпоставити да ће велика Кина и напредне цивилизације Азије икада заборавити дане самовољне слободне трговине и опијумских ратова? Како је дуготрпељиви афрички континент икада могао да опрости 12 милиона робова и експлоатацију свих својих природних ресурса? Зашто би древне културе Латинске Америке требало да опросте самовољну владавину шпанских и португалских конкистадора? Зашто би аутохтони народи широм света из свог историјског сећања једноставно избрисали неправде нелегалних насељавања и отимања земље? Надам се да ће из свега овога произаћи нови покрет несврстаних који ће, након периода многих кршења међународног права, поново радити на искључивом праву УН да служи миру и опстанку целе планете.

Покер зелених

Последњих дана пратиће ме мој веома лични пораз. Управо Зелени, моја странка, некада је држала све кључеве за истински нови поредак у праведнијем свету. Она је, захваљујући срећним околностима, била много ближа овој поруци од било које друге странке. Морали смо да чувамо једно право благо: нисмо били укључени у блоковску логику Хладног рата. Ми смо сами по себи били дисиденти. Подједнако смо били против поновног наоружавања на Истоку и на Западу, видели смо претњу планети од неконтролисаног економског раста и конзумеризма. Свако ко је желео да спасе свет морао је да тежи чврстом савезу између мировних и еколошких покрета, то је била јасна историјска неопходност од које смо живели. Имали смо овај савез за будућност у нашим рукама. Шта је завело данашње Зелене да се свега одрекну због пуког циља да учествују у великом геополитичком покеру сила, и да притом омаловаже своје најдрагоценије корене као најгласнији антипацифисти?

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: