Трајна криза хрватског идентитета

Пише: Драган Р. Млађеновић

У чланку „Истина о Македонији“ српски писац и племић Спиридон Гопчевић (Трст, 1855 – Берлин, 1928) износи статистичке податке из непристрасних страних извора. Гопчевић пише да је Француз Лавале за 1873. годину проценио „илирску или српску породицу“ на осам милиона душа: у Србији 1,500.000, у БиХ 900.000, у Црној Гори 125.000, а на подручју Аустро–Угарске округло 4,000.000. (Спиридон Гопчевић, „Wahrheit über Mazedonien“, „Мале новине“, Београд, 1890, стр. 44)
Гопчевић даље наводи статистичке податке за 1875. годину, позивајући се на Мајеров „Приручни Лексикон“ (Mayer Handlexicon, 1875). Као и Лавале пре њега, немачки лексикограф Мајер процењује илирско–српско племе на око осам милиона: у Србији 1,310.000, у БиХ 1,101.000, у Црној Гори 197.000, у Аустро–Угарској чак 4,204.000.
У време аустријске анексије БиХ 1908. француски публициста Рене Пину објавио је чланак „Европа и балканска криза“. На 875. страни Пину објашњава француској публици да је „Српски народ подељен на две велике, скоро једнаке масе од којих свака броји приближно по три и по милиона душа. Једна је у Аустро–Угарској, друга образује две краљевине – Србију и Црну Гору“. (Rene Pinou, „L`Europe et la Crise Balcanique“, „Revue des deux Mondes“, Paris, 1 decembre 1908).
Немачки публициста Албрехт Вирт у својој великој информативној књизи „Балканске земље и народи у историји“, објављеној 1914. уочи Великог рата, износи податке о бројности балканских народа. На стр. 27. Вирт пише о Југоисточној Европи на чијем подручју препознаје 11,500.000 Влаха и Молдована, 9,600.000 Срба, 9,000.000 Мађара, 4,000.000 Бугара, око 5.000.000 Грка и више националних мањина. Хрвата нема као посебне етничке групе, већ само као географске подврсте Срба, као што су Босанци, Херцеговци, Морлаци, Далматинци итд. (Dr Albrecht Wirth, „Der Balkan, seine Länder und Völker in Geschichte“, Stuttgart – Berlin – Leipzig, 1914)
У својој књизи „Србија у Европском рату 1914–1915“ швајцарска списатељица Катарина Штурценегер пише о царским поданицима српског језика, тврдећи да „као аустријски поданици на аустријском тлу још и данас живи седам милиона Срба“. (Katherine Sturzenegger, „Serbien im europaischen Kriege 1914–1915“, Zürich, 1916, s. 10)
Према томе, опште гледиште западно–европске публицистике до 1914. на простору Балкана види само – Србе. Очигледно је да су ту обухваћени и Срби других вероисповести који се данас сматрају Хрватима и Бошњацима.

Хрвати као „смеса“ многих старих народа

Ватикану из верских, а Бечу и Лондону из геостратешких и геополитичких разлога, значај и бројност Срба никако нису одговарали. За преверавање православних Срба користили су искуства и методе турског окупатора које је велики песник и владика Петар Други Петровић Његош описао у свом бесмртном спеву „Горски вијенац“ („Истурчи се плахи и лакоми,/ Млијеко га српско разгубало“).
Зато су Ватикан и Беч кренули у жестоку прозелитску акцију да од поунијаћених и „пошокчених“ Срба створе и лансирају нову, „умјетну“ хрватску нацију. Сада је новој нацији требало измислити и читаву повјест. А машта чини свашта.

Готско–германска теорија

Најпре је смишљена тзв. Готска теорија о пореклу Хрвата.
„Progotska teorija razvila se pod utjecajem poljskog sociologa Ludwika Gumplowicza (1838–1909). Njegova se teza temeljila na navodnoj nesposobnosti Slavena da sami formiraju države, koje onda nastaju djelovanjem drugih naroda. Tako se u dijelu historiografije javilo mišljenje da su Hrvati gotskog podrijetla, tj. Germani koji su se nametnuli zatečenim Slavenima. Autori te teze, poput povjesničara i filologa Kerubina Šegvića (1867–1945), pozivali su se na Tomu Arhiđakona (oko 1201–1268) i povijesnog pisca popa Dukljanina (oko 1100– druga pol. XII st.), jer obojica u svojim djelima spominju Gote, pri čemu ih prvi čak izjednačava s Hrvatima.“ (Josip Buljan, „Teorije o podrijetlu Hrvata“, „Vojna povjest“, br. 597, 06.02.2020)
Готску теорију заступа и хрватски историчар Фрањо Р. Преведен. У предговору „Историје хрватског народа“ коју је у Њујорку 1955. објавио на енглеском, Преведен пише да су Хрвати по доласку из Карпата у балкански Илирик „апсорбовали и усвојили староседелачко становништво земље“. (…) „Хрват се чак и физички мора сматрати смесом грчких, римских, илирских, аварских, франачких и турских елемената са старим словенским пореклом“. На страни 206. Преведен пише: „У току својих сеоба Хрвати су затекли разноврсна племена и са њима се помешали, преображујући на тај начин њихове расне елементе. Али највећу мешавину крви Хрвати су примили на југу, у Далмацији, у својој новој постојбини, где су пронашли велики број Иберо–Келта, у земљи која је била под римском влашћу до доласка Хрвата“. (Francis R. Preveden, „A History of the Croatian People: From Their Arrival on the Shores of the Adriatic to the Present Day, with Some Account of the Gothic, Roman, Greek, Illyrian, and Prehistoric Periods of the Ancient Illyricum and Pannonia”, Vol. II. New York: Philosophical Library, 1962. xiv + 240 pp.)

Персијско–Иранска теорија

Постоји и тзв. Иранска теорија по којој је прапостојбина Хрвата стара Персија. Претпоставља се да су се Хрвати касније преселили у Централну Европу, на подручје данашње јужне Пољске, у регион познат под именом Бела Хрватска. Према овој теорији, ту су се Хрвати помешали са Словенима и оставили им своје име.
Део ових Словена, који је усвојио име Хрвати, доселио се на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним „славенским племенима“ (намерно се избегава именовање Срба!) и некаквим неодређеним „романизованим потомцима балканских старосједелаца“. (Josip Buljan, „Teorije o podrijetlu Hrvata“, „Vojna povjest“ br. 597, 06.02.2020)

Илирско–Славенска теорија

У 19. столећу Фрањо Рачки (Фужине, Горски Котар, 1828 – Загреб, 1894), римокатолички свештеник и вођа тзв. Илирског покрета, академик ЈАЗУ и дописни члан Српске краљевске академије од 1888. године, први у „повјесну знаност“ уводи Илирско–славенску теорију о пореклу Хрвата. Сматрао је да су Хрвати под притиском азијских Авара и Монгола населили данашње просторе с другим „јужним Славенима“.
Узгред буди речено, Рачки је био Србин из Горског Котара. У младости се подписивао као „Илир из Хрватске“, што значи да је био похрваћени Рац – (мађ. Rác, Racz, Rátz – тј. „Рашанин“, Србин). Колико је био цењен међу Србима речито говори похвала из 1894: „У великом раздору српско-хрватскоме Рачки је био непомична стијена о коју су се разбијали вали слијепе страсти и бацане мреже туђинског лукавства, он је био чиста копча, што је Загреб спајала са Цетињем и Београдом; он је био Хрват којега су сви Срби високо и искрено поштовали. (Лазар Томановић, „Глас Црногорца“, 1894)
Славенску теорију Фрање Рачког је подржао и чувени хрватски филолог Ватрослав Јагић (1838–1923), који је сматрао да је управо „језична сличност с осталим славенским народима“ један од главних доказа да је „подријетло Хрвата славенско“. (Josip Buljan, „Teorije o podrijetlu Hrvata“, „Vojna povjest“ br. 597, 06.02.2020)

„Ја овим ријечима немам што додати“

Најбољи и најискренији опис хрватске националности и етничке чистоте дао је Иван Кукуљевић Сакцински (1816–89), знаменити хрватски историчар, политичар, председник Матице хрватске, подписник Бечког књижевног договора (28. ожујка/ марта 1850), дописни члан Друштва српске словесности (од 1858) и Српског ученог друштва (од 1864). На седници Хрватског сабора у Загребу другог свибња (маја) 1843. године, Иван Кукуљевић Сакцински је свој говор завршио следећим речима: „Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо укупно ништа. (…) Ја овим ријечима немам што додати, и њима завршавам своја излагања“. (др Лазо М. Костић, „Спорне територије Срба и Хрвата“, Досије–Београд, 1990, стр. 267)

Извор: НАУКА И КУЛТУРА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: