Дечак храброг срца у војничком оделу: Момчило Гаврић

Током Великог, а затим и Другог светског рата, милиони српских војника пркосили су изазовима – највише онда кад би се све уротило против њих. Дивили су им се светски извештачи, признања одавали француски генерали. С времена на време, међу причама које не трпе заборав искрсне и једна у милион: као онда када је група артиљераца усвојила једног дечака.

Притиснут невољама, малишан није имао куд. Нити су војници имали избора осим да га узму под своје. Околности су удесиле и да дечак напречац освоји њихово дивљење. И не само војника, већ и прекаљених мајора и војвода, овдашњих а потом и савезничких. Дозволили су му да научи како се пуца из топа – ионако је пре тога већ доживео и схватио шта значи рат. Заштићен од стране српских војника, успео је да сачува голи живот. Одужио им се тако што је постао један од њих.

Момчило Гаврић, син Дивизије

Мали Момчило тек је завршио први разред кад је Сарајевски атентат долио уље на ватру сукоба. Од осморо деце Алимпија и Јелене Гаврић, он је био најмлађи. Није тада још знао шта значи „војник“, „пушка“ или „рат“.

Родио се првог мајског дана 1906., али о рату ће научити већ са пуних 8 година. Тог августа 1914., у Трбушницу надомак Лознице упада аустријска војска – „Вражја“, како су звали 42. пешачку дивизију. Уз оближња места на Дрини, дечаково сеоце постаје поприште офанзиве. Како би породицу што пре повео из села, Алимпије шаље најмлађег сина у стричеву кућу по запрегу.

Истог дана, од аустријске војске страдали су му отац, мајка, бака и седморо браће и сестара. Од рођака се вратио пред спаљену кућу. Отац га је спасао пуком случајношћу, а од сада је за то морао да се побрине сам.

Досетио се да пође ка Гучеву, где је боравио Шести артиљеријски пук Дринске дивизије. Упутио јој је само једну молбу: да освети страдалу породицу. Ни мајор Стеван Туцовић, командант пука и рођени брат Димитрија Туцовића, није остао равнодушан. Наређење је издато: о Момчилу ће бринути Дивизија, а дечаку ће бити дозвољено да сваког дана три пута опали из топа.

Тако су војници у својим редовима добили новог члана. „Син дивизије“, како су га звали, нашао је другу породицу. Убрзо се у њој издвојио и посебан члан – од Милоша Мишовића, војника са Златибора, Момчило се више није одвајао.

Како је каплар Гаврић начинио преседан у српској историји рата

Иако тек дете од једва 9 година, Момчило се показао достојним војничких редова. Униформа му је била велика, али у њу је стала незапамћена храброст. Побеђивао је епидемије које су с почетка 1915. редом косиле становништво. Уз најбољег другара Милоша, повлачио се у последњим редовима војске која је штитила непрегледне колоне избеглих.

Момчило је званично постао и каплар Гаврић. У ратну биографију нанизао је Церску и Колубарску битку. Чак ни то за њега нису били најтежи тестови – највећи ће му задати завејане планине Албаније.

За Момчила је то био и тест солидарности, какву су њему указали сада верни саборци. Повлачећи се преко Проклетија, његов најбољи другар Милош умало је, посуставши од изнемоглости, остао завејан у снегу. Наговарао је малишана да настави без њега. Момчило се тада склупчао, не желећи ни корак даље без њега.

Охрабрен таквим гестом, Милош је уз своју малу пратњу превало албанске планине и стигао на Крф. Признање за храброст Момчило је добио годину дана касније. Но, најпре је мајор Туцовић имао објаснити строгом војводи Мишићу откуд у рововима на Кајмакчалану из топова пуца једанаестогодишњак:

„Господине војводо, каплару Гаврићу је непријатељ убио родитеље, 7 браће и сестара. С нама ратује још од Цера, био је на Колубари, прешао Албанију, дисциплинован је и рањаван.“

Истог дана је у свим јединицама војске прочитана наредба војводе Мишића – једанаестогодишњи каплар Гаврић унапређује се у виши чин. Од десетина милиона српских војника, начинио је преседан у историји рата поставши најмлађи поднаредник.

Ратне и животне школе најмлађег српског војника

Не одвајајући се од нове породице, Момчило у њеним редовима остаје до краја рата. Но, успео је наћи времена и за школу: по пробоју Солунског фронта, у слободно време је, уместо пушке, узимао оловку и учио да пише.

До тад је већ задобио и поштовање много старијих бораца. Један од њих, цењени доктор Арчибалд Рајс, и сам се уз српску војску борио на Солунском фронту. Био је затечен поднаредничким чином на униформи једанаестогодишњег дечака. А од добротворке и племкиње лејди Лејле Пеџет, Момчило је добио надимак „српски витез“.

Лејди Пеџет је у Солун довела сопствена мисија – да српску децу након рата пошаље на школовање у Лондон. Тако је и дванаестогодишњи Момчило сео у клупу гимназије „Хенри Рајт“ – што беше и последња наредба коју му је издао мајор Туцовић.

Нови рат и нова искушења поднаредника Гаврића

По завршетку рата и школе, Момчило се поново затиче пред згариштем породичне куће. Није хтео да настави живот на селу – упутио се у Београд, завршио занат и обуку за возача, оженио се и упослио у фабрици хартије Вапа. Радио је док му 1928. године није уручен позив на регрутацију. Дошавши у касарну у Славонској Пожеги, рапортирао је официрима Краљевске војске своју завидну ратну биографију.

Нико од присутних некадашњих аустријских официра томе није мога да верује – да је младић од 23 године већ провео 4 године у рату, и још је носилац Албанске споменице. Од Момчила су захтевали да у писменој изјави призна да је изрекао лаж. Пошто на ово није пристао, одслужење војног рока започео је иза решетака одлежавши 2 и по месеца. До почетка Другог светског рата, враћа се скромном животу у престоници.

Поново мобилисаног у војску Краљевине, Момчила сналазе нова искушења. Најпре бежи од Немаца након што му заробљавају пук. У фабрици хартије је у то време радио један Јеврејин, али га је непријатељ поштедео јер му је од користи била његова струка. Момчило му је био асистент до 1943. године, кад их Немци обојицу затварају у логор на Бањици.

Срећом, млади војник је имао протекцију тамошњег шефа полиције. Из логора је изашао неколико месеци касније. Међутим, по завршетку рата и нових оптужби за сарадњу с непријатељем, стрељањем му прете и партизани. Поново га је спасла срећа: препознао га је припадник СКОЈ-а коме је током окупације прослеђивао важне документе.

Да ствар буде гора, ускоро ће га актуелне прилике подсетити на претходни рат. ’40-тих година прошлог века, држава је, уз Јосипа Броза на челу, неговала пријатељске односе са Албанијом. Али, Момчилова сећања из времена похода на Проклетије била су потпуно другачија. Памтио је отимања од својих сабораца и није се устезао да јавно одбије подршку „братском народу у Албанији“.

Међутим, неустезање ће га поново коштати слободе. ОЗНА га осуђује на годину и по дана затвора. О ономе што је тамо видео и доживео никада није желео да прича.

Војник чија је храброст задивила свет

Упркос храбрости коју је показао као војник и дечак, каплару Гаврићу се свет дивио више него родна Србија. По пробоју Солунског фронта, на Крфу је подигнута златна плоча с његовим именом. Године 1895., примио је и орден од стране француског председника.

Најмлађи војник у историји доживео је и лепе године. Преминуо је у Београду 28. априла 1993., неколико дана пред 87. рођендан. У земљи коју је задужио својом дечачком храброшћу, његово име данас носе тек две улице: једна у главном граду и једна у Лозници.

Извор: Корени/011инфо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: