Котор против Пераста

Пише: Никола Маловић

Унутар средњовјековних зидина града Котора столује добро храњено племство, трговци и велетрговци. Господари су каравана, или партнери. У сваком тренутку на путу од Котора, Пећи, Призрена, Трепче, Раса, Рудника и којекуда – од сто је до четиристо натоварених коња. Извози се суво месо, сир, слана риба, восак, мед, дрво, со, боје – а увози бакар и злато. Србија је Елдорадо.

Пазимо…

Бенедиктинска острвска опатија Св. Ђорђа, са црквом и самостаном, настала средином 9. вијека у доба јединственог хришћанства – припада Которанима.

У то вријеме не постоји сусједни оток, Госпа од Шкрпјела. Него само омалена хрид. Прст што ниче из воде. Боље рећи нокат малог прста око кога ће вишевјековним насипањем камења да настане чудо за око.

Када је крајем 14. вијека почео да опада бенедиктински ред, которски племићи су између себе узели да бирају опате. Доба је секуларизације; опат-племић више и не мора да буде редовник. Први међу племићима формално још и облаче одијело древног монашког реда, а опати за њима – ни то. Пред очима су им само велики приходи.

С великог метоха.

Пераштани по дужности стражаре у заливском уском грлу. У тјеснацу Вериге, смрт су за пирате.

Умјесто да Которани награде њих свега око 2000 житеља, сијеку им винограде. Само да се Пераштани не би развили.

Потчињени воле Бога, али опасно већ мрзе племство, но с надом да то није неопростив гријех.

Уходе им казују о првим турским једрима.

Которани годинама шаљу гласнике да млетачког дужда повуку довољно обазриво за ногавицу.

Слободу су по слободној вољи спремни да замијене за протекторат.

Као што мрав види биљну ваш за извор неисцрпног медоносног сока, тако је и Котор видио Пераст. Али није Котор као мрав све вријеме тицалима стимулисао Пераштане по плећима да му се будући самоуправни грађани нађу заувијек под руком која их тапше без икакве награде.

Доведени до ивице преживљавања, Пераштани су живот на ивици планине коначно одлучили да замијене за живот на мору.

Неко би са стране рекао да су преломили мудро. Групно су одлучили да се отисну. Кратке заливске – да замијене дугим морским пругама.

Которани од страха не смију. Не групно.

Није им ни од потребе, руку на срце.

Унутар зидина столује добро храњено племство, трговци и велетрговци. Господари су каравана, или партнери. У сваком тренутку на путу од Котора, Пећи, Призрена, Трепче, Раса, Рудника и којекуда – од сто је до четиристо натоварених коња. Извози се суво месо, сир, слана риба, восак, мед, дрво, со, боје – а увози бакар и злато.

Србија је Елдорадо.

Била је и пред Косовски бој, кад су се у Котору и мачари, и штитари, и копљари, и оклопари и занатлије разни – топили између огња, мијеха и наковња, колико су имали посла – или раније, док је својим љубљеним и стоним градом владао Стефан Немања, од 1185, до последњег Немањића, 1371. Током златних година, перашко вино од сачуваних лоза пију српски краљеви Драгутин и Милутин; Стефан Дечански повјерава фра Виту Которанину да на Косову гради манастир Високе Дечане; цар Душан државне финансије препушта Бокељу Николи Бући, па Грубу Пасквалићу; цар ће Урош такође имати два заливска протовестијара, министра финансија, Петра Николина Бућу и Трифуна Михаиловог Бућу. То што су сви католици, не смета Немањићима. А и зашто би?

По смрти последњег – цара Уроша, распада се у неслози васколико царство.

Дивљи Балшићи, ситни брђани, хтјели би да изађу на море. И напали су Котор у мислима. Али се упркос њима, и у њихово име, године 1377, босански краљ Твртко I прогласио законитим насљедником Немањића, краљем свих босанских и приморских Срба. За протовестијара узима Трифуна Бућу, Которанина; и Которани бирају Твртка I за заштитника.

Кад умре овај, град постаје самосталан, али нејак.

Окомита влат траве у мору косаца.

Неколико пута поносно предлаже, потом моли, а на крају вапи и куми Венецију да одмах! развијори заставу Млетачке републике, крилатог лава над градском тврђавом.

И би тако.

1420.

За све се вријеме на два сата веслања није много тога промијенило. Не набоље. Него се у Перасту добрано кува. Последњих година чак ври.

Село ће 1530. добити новог опата.

Тај је, Помпеј Пасквали, бранио и да се дјевојка с једног метохијског феуда може удати за младића с друге какве феуд-честице. Музао је смијешану зној и крв својих духовних оваца, о душама им претјерано не водећи скрби.

Зато Пераштани с великом буком одлучише да се држе заједно, и тиме у себи сахране кметове а никну коначно морепловце. Дана 3. маја 1535, њих седамдесеторица наоружаних прекидају службу Божју. На острвском олтару убијају духовног прокуратора, опата Пасквалија – и сви редом, одлуком папе Павла III, на једанаест година бивају изопштени из католичке цркве.

Нема података о томе колики се дио Пераста завио у црно јер је престао да постоји у Књизи живота.

Нити се зна је ли иза буке да ће се држати сви заједно Пераштанима свима лакнуло. Побуном су свеједно добили име, можда лакше за грам душе, или пропорционално теже онолико колико износе завјереничка муда на кантару.

Знани бродоградитељи једрењака, чувари Залива, скрајнути сељани и никад признати за виноградаре, почели су и сами да се отискују на море. На море Serenissime, Млетачке републике. Тамо ће се дебото прославити…

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: